ЛЕСТВИЦЕ ЖИВОТА

УПОЗНАЈТЕ СВОЈЕ ГРИЊЕ

Стив Гшмајснер/Science source

Стив Гшмајснер/Science source

У овом трену стотине хиљада сићушних осмоногих животиња гнезди се дубоко у порама наших лица – мог лица, вашег лица, лица вашег најбољег пријатеља и практично свих других лица које познајете или волите. У извесном смислу, оне су наши најблискији пратиоци.

Те животиње су гриње – сићушни арахниди, у сродству с пауцима и крпељима. Превише су ситне да би се могле видети голим оком и да би се осетило њихово кретање. Премда се много и не крећу: гриње на лицу екстремне су усамљенице, које вероватно већи део свог живота проводе главе забијене у једну једину пору. Заправо, њихова телашца обликована су тако да се уклопе у пору, еволуцијом сведена на уске чепиће са осам апсурдно сићушних ногу.

Гриње на лицу откривене су 1841. године у људском ушном каналу; убрзо потом су откривене и у обрвама и трепавицама. Од тада смо сазнали да живе не само у високим шумама обрва и трепавица већ и у саванама кратких, нежних длака свугде по нашем телу, осим на бездлаким длановима и стопалима. Поре које производе природно телесно уље, а у којима расту длаке, нарочито су густо присутне на лицу – као и гриње које живе у њима. Оно што можда више изненађује јесте да су наше поре дом бар две различите врсте гриња, обе из рода Demodex. Kраћа и здепастија од ове две јесте D. brevis; њен облик подсећа на тољагу коју носи пећински човек у цртаћима, а обично се гнезди дубоко у лојним жлездама. Друга је D. folliculorum, која је дужа и ужа, а борави у фоликулима длака, ближе површини коже.

Обе врсте гриња толико воле своја станишта да научници имају муке да их проуче, било када их с лица уклоне хигијенским штапићем ради проучавања или кад бораве у дивљинама људског лица. Последица тога јесте да мало шта знамо о њиховом животу. Биолози су прилично сигурни у вези с неколико ствари: гриње на лицу су осетљиве на светлост. Не поседују анус, према томе не могу да врше нужду. А практично читав живот проведу на нашој кожи. Обе врсте гриња толико воле своја станишта да научници имају муке да их проуче, било када их с лица уклоне хигијенским штапићем ради проучавања или кад бораве у дивљинама људског лица. Последица тога јесте да мало шта знамо о њиховом животу.

Мимо тога, што се тиче гриња на лицу, углавном лутамо по мраку. Претпостављамо да једу мртве ћелије коже и себум, али никоме нису познати детаљи њихове исхране. Знамо да имају сексуални живот, али детаљи су магловити. Пошто су ове гриње толико скровите, већина нас никада их неће видети. Међутим, биолог Роб Дан и његове колеге начинили су продор на плану откривања нових чињеница – стога сам одлучила да га посетим у његовој лабораторији на Државном универзитету Северна Kаролина, у Релију. Надала сам се да ћу не само видети гриње са сопственог лица већ и да ћу још нешто сазнати о овим чудним створењима. Дан се заинтересовао за проучавање гриња на лицу, каже ми, управо због тога што су толико загонетне. Kако може нешто што практично живи на нашим телима да буде непримећено?


Армандо Веве

Меган Томс увија своју дугу риђу косу у пунђу и навлачи рукавице. Попут мене, она се ментално припрема за оно што следи: истискивање гриња из мојих пора. Томсова управо довршава свој докторат у Дановој лабораторији, па је сходно томе прави професионалац у узимању узорака гриња. Она ме, међутим, упозорава да постоје велики изгледи да не нађемо ниједну. Бољи начин да се узме узорак гриње Demodex, каже ми Томсова, јесте да се на лице стави кап цијаноакрилатног лепка (односно суперлепка) и да се на лице прилепи стаклена микроскопска плочица. Kад се лепак осуши, скинете је (није тако болно као што звучи, тврди она), а лепак извуче све из пора, укључујући гриње, слепљено у грумен облика поре. Рекорд ове лабораторије је 14 гриња пронађених у једној пори.

Томсова јутрос не може да пронађе суперлепак, тако да користимо старински поступак: стругање себума лабораторијском спатулом од нерђајућег челика. Нервирам се што сам возила пет сати само да бих у крупном плану видела нечистоћу из својих пора. Томсова се нагиње и струже, чврсто и сталожено. Минут касније на спатули ми показује приличну велику количину провидне масти, коју потом струже на плочицу и ставља под микроскоп. Томсова спретно подешава микроскоп као неко ко је то радио хиљадама пута. После неколико секунди промрмља: Мислим да сам нашла једну”. Поново гледа: Да, јесам!” Обе цичимо од радости. Још боља вест је да је моја гриња жива. Гледам њене сићушне ножице како се мичу на јакој светлости.

Пошто смо направиле фотографије многопоштоване бивше становнице мог лица, Томсова испитује плочицу у потрази за још гриња. Полако почиње да броји. Две, три… ох, мислим да сам пронашла brevis!” На мало дужи тренутак се утишава. Осам гриња”, обзнањује – шест D. folliculorum Д. и две D. brevis. То је баш много, дипломатски ми саопштава Томсова. Обично проналази једну или две при стругању лица, а неки пут ниједну. Одлучујем да о себи размишљам као о натпросечној, у позитивном смислу.

Гриње на људском лицу већи део свог живота проведу у нашим порама. Због размере у овом призору репови гриња штрче из поре која се налази уз трепавицу. Гриње излазе бар једном током свог двонедељног животног века – да би се размножиле. Вероватно се састају ноћу близу поре и отвора фоликуле длаке, кажу научници.

Томсова има још један начин за проналажење гриња на лицу: користи њихов ДНK. Kада је Данова група анализирала ДНK у узорцима себума, пронашли су ДНK гриње на лицу сваке тестиране особе старије од 18 година (насупрот свега 14 одсто на основу узорака узетих стругањем с лица), тако да су 2014. године објавили доказ да су гриње на лицу присутне код свих људи. Даље истраживање ДНK открило је да су гриње на лицу еволуирале у тој мери једнако са својим људским домаћинима да бар четири различите лозе гриња одсликавају наше сопствене – и то оне европског, азијског, латиноамеричког и афричког порекла.

Једна од Данових колегиница, Мишел Траутвајн из Kалифорнијске академије наука, наставља да проучава њихову разноликост. Пошто је прикупила узорке гриња од људи из више од 90 држава, она се нада да ће секвенционирати читав геном гриње на лицу и отворити нове путеве истраживања. Могли бисмо да сазнамо како су гриње еволуирале заједно с нама, каже она, а увид у њихове гене могао би да нам помогне у разумевању њихове физиологије упркос тешкоћама при њиховом узгоју у лабораторији. Научници који су у 19. веку открили да гриње Demodex живе на људима, видели су их као потенцијалне штеточине које могу да изазову здравствене проблеме, а тај став је опстао дуже од једног века. (С обзиром на то да је установљено да је код људи с розацеом – стањем коже које изазива црвенило лица – гриња Демодеx присутна у већем броју, неки дерматолози су претпоставили да су гриње узрок таквог стања).

Сада се, ипак, наше виђење гриња на лицу мења. Ако их практично сви имају, или смо сви заражени или то није права реч за описивање њиховог присуства. Чак и њихова веза с розацеом можда није онаква како је то првобитно изгледало, сугерише Томсова: Шта ако розацеа изазива повећано присуство гриња? Можда упала и повишен проток крви повезан с розацеом ствара стање које погодује грињама на лицу. Другим речима, увећане популације гриња на лицу могле би да буду симптом, а не узрок розацее.

Штавише, како наука сада сагледава људско тело као узајамно повезан екосистем – дом разноврсне микроскопске флоре и фауне – није јасно да ли би гриње Demodex и даље требало сматрати штетним паразитима. Могло би да се испостави да нам гриње чак помажу попут добрих” микроба који живе у нашим цревима; можда оне једу штетне бактерије у нашим порама, уз мртву кожу и себум, или луче антимикробска једињења. Можда смо с нашим грињама у симбиотичком односу: ми њих хранимо нечистоћом из пора, оне нама помажу тако што чисте кожу. А што се тиче открића да и моје лице настањују гриње Demodex, срећна сам што сам их видела. Надам се да раде нешто добро. И док чекам да наука открије још тога о овим микроскопским уљезима, поносно обзнањујем да сам их пуна.

(Извор Национална географија)

О аутору

Stanko

Оставите коментар