U ovom trenu stotine hiljada sićušnih osmonogih životinja gnezdi se duboko u porama naših lica – mog lica, vašeg lica, lica vašeg najboljeg prijatelja i praktično svih drugih lica koje poznajete ili volite. U izvesnom smislu, one su naši najbliskiji pratioci.
Te životinje su grinje – sićušni arahnidi, u srodstvu s paucima i krpeljima. Previše su sitne da bi se mogle videti golim okom i da bi se osetilo njihovo kretanje. Premda se mnogo i ne kreću: grinje na licu ekstremne su usamljenice, koje verovatno veći deo svog života provode glave zabijene u jednu jedinu poru. Zapravo, njihova telašca oblikovana su tako da se uklope u poru, evolucijom svedena na uske čepiće sa osam apsurdno sićušnih nogu.
Grinje na licu otkrivene su 1841. godine u ljudskom ušnom kanalu; ubrzo potom su otkrivene i u obrvama i trepavicama. Od tada smo saznali da žive ne samo u visokim šumama obrva i trepavica već i u savanama kratkih, nežnih dlaka svugde po našem telu, osim na bezdlakim dlanovima i stopalima. Pore koje proizvode prirodno telesno ulje, a u kojima rastu dlake, naročito su gusto prisutne na licu – kao i grinje koje žive u njima.Ono što možda više iznenađuje jeste da su naše pore dom bar dve različite vrste grinja, obe iz roda Demodex.Kraća i zdepastija od ove dve jeste D. brevis;njen oblik podseća na toljagu koju nosi pećinski čovek u crtaćima, a obično se gnezdi duboko u lojnim žlezdama. Druga je D. folliculorum,koja je duža i uža, a boravi u folikulima dlaka, bliže površini kože.
Obe vrste grinja toliko vole svoja staništa da naučnici imaju muke da ih prouče, bilo kada ih s lica uklone higijenskim štapićem radi proučavanja ili kad borave u divljinama ljudskog lica. Posledica toga jeste da malo šta znamo o njihovom životu. Biolozi su prilično sigurni u vezi s nekoliko stvari: grinje na licu su osetljive na svetlost. Ne poseduju anus, prema tome ne mogu da vrše nuždu. A praktično čitav život provedu na našoj koži.Obe vrste grinja toliko vole svoja staništa da naučnici imaju muke da ih prouče, bilo kada ih s lica uklone higijenskim štapićem radi proučavanja ili kad borave u divljinama ljudskog lica. Posledica toga jeste da malo šta znamo o njihovom životu.
Mimo toga, što se tiče grinja na licu, uglavnom lutamo po mraku. Pretpostavljamo da jedu mrtve ćelije kože i sebum, ali nikome nisu poznati detalji njihove ishrane. Znamo da imaju seksualni život, ali detalji su magloviti.Pošto su ove grinje toliko skrovite, većina nas nikada ih neće videti. Međutim, biolog Rob Dan i njegove kolege načinili su prodor na planu otkrivanja novih činjenica – stoga sam odlučila da ga posetim u njegovoj laboratoriji na Državnom univerzitetu Severna Karolina, u Reliju. Nadala sam se da ću ne samo videti grinje sa sopstvenog lica već i da ću još nešto saznati o ovim čudnim stvorenjima. Dan se zainteresovao za proučavanje grinja na licu, kaže mi, upravo zbog toga što su toliko zagonetne. Kako može nešto što praktično živi na našim telima da bude neprimećeno?
Armando Veve
Megan Toms uvija svoju dugu riđu kosu u punđu i navlači rukavice. Poput mene, ona se mentalno priprema za ono što sledi: istiskivanje grinja iz mojih pora. Tomsova upravo dovršava svoj doktorat u Danovoj laboratoriji, pa je shodno tome pravi profesionalac u uzimanju uzoraka grinja. Ona me, međutim, upozorava da postoje veliki izgledi da ne nađemo nijednu.Bolji način da se uzme uzorak grinje Demodex, kaže mi Tomsova, jeste da se na lice stavi kap cijanoakrilatnog lepka (odnosno superlepka) i da se na lice prilepi staklena mikroskopska pločica. Kad se lepak osuši, skinete je (nije tako bolno kao što zvuči, tvrdi ona), a lepak izvuče sve iz pora, uključujući grinje, slepljeno u grumen oblika pore. Rekord ove laboratorije je 14 grinja pronađenih u jednoj pori.
Tomsova jutros ne može da pronađe superlepak, tako da koristimo starinski postupak: struganje sebuma laboratorijskom spatulom od nerđajućeg čelika. Nerviram se što sam vozila pet sati samo da bih u krupnom planu videla nečistoću iz svojih pora. Tomsova se naginje i struže, čvrsto i staloženo. Minut kasnije na spatuli mi pokazuje priličnu veliku količinu providne masti, koju potom struže na pločicu i stavlja pod mikroskop.Tomsova spretno podešava mikroskop kao neko ko je to radio hiljadama puta. Posle nekoliko sekundi promrmlja: „Mislim da sam našla jednu”. Ponovo gleda: „Da, jesam!” Obe cičimo od radosti. Još bolja vest je da je moja grinja živa. Gledam njene sićušne nožice kako se miču na jakoj svetlosti.
Pošto smo napravile fotografije mnogopoštovane bivše stanovnice mog lica, Tomsova ispituje pločicu u potrazi za još grinja. Polako počinje da broji. „Dve, tri… oh, mislim da sam pronašla brevis!” Na malo duži trenutak se utišava. „Osam grinja”, obznanjuje – šest D. folliculorum D. i dve D. brevis. To je baš mnogo, diplomatski mi saopštava Tomsova. Obično pronalazi jednu ili dve pri struganju lica, a neki put nijednu. Odlučujem da o sebi razmišljam kao o natprosečnoj, u pozitivnom smislu.
Grinje na ljudskom licu veći deo svog života provedu u našim porama. Zbog razmere u ovom prizoru repovi grinja štrče iz pore koja se nalazi uz trepavicu. Grinje izlaze bar jednom tokom svog dvonedeljnog životnog veka – da bi se razmnožile. Verovatno se sastaju noću blizu pore i otvora folikule dlake, kažu naučnici.
Tomsova ima još jedan način za pronalaženje grinja na licu: koristi njihov DNK. Kada je Danova grupa analizirala DNK u uzorcima sebuma, pronašli su DNK grinje na licu svake testirane osobe starije od 18 godina (nasuprot svega 14 odsto na osnovu uzoraka uzetih struganjem s lica), tako da su 2014. godine objavili dokaz da su grinje na licu prisutne kod svih ljudi. Dalje istraživanje DNK otkrilo je da su grinje na licu evoluirale u toj meri jednako sa svojim ljudskim domaćinima da bar četiri različite loze grinja odslikavaju naše sopstvene – i to one evropskog, azijskog, latinoameričkog i afričkog porekla.
Jedna od Danovih koleginica, Mišel Trautvajn iz Kalifornijske akademije nauka, nastavlja da proučava njihovu raznolikost. Pošto je prikupila uzorke grinja od ljudi iz više od 90 država, ona se nada da će sekvencionirati čitav genom grinje na licu i otvoriti nove puteve istraživanja. Mogli bismo da saznamo kako su grinje evoluirale zajedno s nama, kaže ona, a uvid u njihove gene mogao bi da nam pomogne u razumevanju njihove fiziologije uprkos teškoćama pri njihovom uzgoju u laboratoriji. Naučnici koji su u 19. veku otkrili da grinje Demodex žive na ljudima, videli su ih kao potencijalne štetočine koje mogu da izazovu zdravstvene probleme, a taj stav je opstao duže od jednog veka. (S obzirom na to da je ustanovljeno da je kod ljudi s rozaceom – stanjem kože koje izaziva crvenilo lica – grinja Demodex prisutna u većem broju, neki dermatolozi su pretpostavili da su grinje uzrok takvog stanja).
Sada se, ipak, naše viđenje grinja na licu menja. Ako ih praktično svi imaju, ili smo svi zaraženi ili to nije prava reč za opisivanje njihovog prisustva. Čak i njihova veza s rozaceom možda nije onakva kako je to prvobitno izgledalo, sugeriše Tomsova: Šta ako rozacea izaziva povećano prisustvo grinja? Možda upala i povišen protok krvi povezan s rozaceom stvara stanje koje pogoduje grinjama na licu. Drugim rečima, uvećane populacije grinja na licu mogle bi da budu simptom, a ne uzrok rozacee.
Štaviše, kako nauka sada sagledava ljudsko telo kao uzajamno povezan ekosistem – dom raznovrsne mikroskopske flore i faune – nije jasno da li bi grinje Demodex i dalje trebalo smatrati štetnim parazitima. Moglo bi da se ispostavi da nam grinje čak pomažu poput „dobrih” mikroba koji žive u našim crevima; možda one jedu štetne bakterije u našim porama, uz mrtvu kožu i sebum, ili luče antimikrobska jedinjenja. Možda smo s našim grinjama u simbiotičkom odnosu: mi njih hranimo nečistoćom iz pora, one nama pomažu tako što čiste kožu. A što se tiče otkrića da i moje lice nastanjuju grinje Demodex, srećna sam što sam ih videla. Nadam se da rade nešto dobro. I dok čekam da nauka otkrije još toga o ovim mikroskopskim uljezima, ponosno obznanjujem da sam ih puna.
(Izvor Nacionalna geografija)
