АРГУСОВ ПОГЛЕД

УТИЦАЈ ВИРУСА НА ПОСАО

Илустрација (Предраг Трокицић)

Али у ситуацији дубоког поремећаја економских активности и кризе која је слична ратном стању, фокусирање на финансијске индикаторе одвлачи пажњу са важнијих ствари. Пажњу треба усмерити пре свега на физичке величине (као што је у ратном стању увек и био случај).


Проф. др Бранко Милановић

У недавно објављеном чланку у часопису Foreign Affairs тврдио сам да је пажња креатора државних политика, па и јавности уопште, погрешно усмерена на одржавање фиктивних економских параметара (као што су берзански индекси) или финансијско стање компанија. Такви параметри, наравно, нису неважни. Али у ситуацији дубоког поремећаја економских активности и кризе која је слична ратном стању, фокусирање на финансијске индикаторе одвлачи пажњу са важнијих ствари. Пажњу треба усмерити пре свега на физичке величине (као што је у ратном стању увек и био случај, на пример, у Сједињеним Државама за време Другог светског рата).

Размотримо проблем с којим смо данас суочени са становишта алокације рада. Претпоставимо да постоје 4 типа радника: (А) лекари и здравствени радници, (B) радници у онлајн малопродаји, (C) радници који производе физичка добра (фабрички радници) и (D) радници у професијама (наставници, инжењери, дизајнери и тако даље). На почетку кризе њихови удели у радној снази стоје у односу који је одредила досадашња економска тражња, као и понуда ових занимања.

Али ако се сав рад обустави, људи ће ускоро почети да гладују. Зато жељени однос између наставка производње и наставка ширења болести не може укључивати екстремне вредности као што је производња једнака нули.

Шок који је произвела епидемија сасвим је променио односе у тражњи за ова четири типа рада. Њихова садашња алокација је у дубоком нескладу са алокацијом потребном у овој ситуацији. Шок је експоненцијално повећао тражњу за радницима типа А. Такође је повећао тражњу за радницима типа B, јер људи морају да се снабдевају. Тражња за радом групе C је опала, док је за тип D углавном остала непромењена. Овде постоји још један елемент специфичан за ситуацију епидемије. Ако се активности група B, C и D наставе на исти начин као и досад, број инфицираних ће вероватно наставити да расте (ако до инфекције најчешће долази у интеракцији на послу), а то ће додатно оптеретити раднике из групе А, чак толико да ће порасти и број умрлих. Замислимо да радници из група B, C и D сасвим престану да раде и производе. Број заражених би сигурно опао ако су људи приморани да остану код куће. Управо то покушавамо да постигнемо увођењем карантина.

Али ако се сав рад обустави, људи ће ускоро почети да гладују. Зато жељени однос између наставка производње и наставка ширења болести не може укључивати екстремне вредности као што је производња једнака нули. На кривој могућих равнотежа морамо пронаћи тачку која ће омогућити наставак економских активности, макар и у скромнијем обиму, док се епидемија на неки начин не стави под контролу.

Вратимо се сада нашој номенклатури радника. Понуда радника типа А (коју желимо да увећамо) мање или више је фиксна на краћи рок (неколико седмица или месеци, колико очекујемо да ово потраје). Зато ту не можемо много учинити, осим да пензионисане медицинске сестре и лекаре позовемо да се врате на посао, као што су управо урадили у Њујорку. Радници типа B ће вероватно сачувати своје приходе, јер је тражња за њиховим услугама у порасту. Свакако не треба заборавити да додатни рад сада производи додатне случајеве инфекције. Али ни ту не можемо много учинити ако не желимо да живот сасвим замре.

Kритична категорија је група C. Њихови приходи су угрожени епидемијом. Вероватно ће многи остати без посла и средстава за живот. Да ли желимо да сасвим осиромаше, да лутају улицама у потрази за послом? Не, креатори политика се морају побринути да заштите њихове приходе колико год је то могуће и подстаћи их да сада не раде. Другим речима, то је група на коју се морају фокусирати нове политике: јер не желимо да њихови приходи опадну испод одређеног прага (како из разлога човечности тако и из разлога општег друштвеног интереса) и не желимо да они раде да не би доприносили ширењу инфекције.

Последњу категорију (D) чине радници чији приходи углавном неће бити на удару, бар на краћи рок, јер се тражња за њиховим услугама не може значајније повећати или смањити, а то су услуге које се ионако могу пружати на даљину. Зато са становишта креатора државних политика ова група није од нарочитог значаја.

Верујем да тако можемо формулисати много разумније усмерење економских политика за период епидемије: колико год је то могуће, треба увећати понуду радника типа А, ограничити рад свих осталих (опет колико је то могуће) и безусловно осигурати економски опстанак радника типа C док криза траје. И наравно, фокус се мора у целости пребацити са финансијских индикатора на приходе домаћинстава.

(Извор Пешчаник)

О аутору

Stanko

Оставите коментар