PO GLAVI ČITAOCA

VANSERIJSKI VELIKAN

Mika Alas (SANU)

Pred nama je monografija „Mihailo Petrović Alas – život, delo, vreme” na srpskom i engleskom jeziku, i odgovarajući zbornik radova sa sličnim naslovom  u izdanju Srpske akademije nauka i umetnosti, a povodom sto pedeset godina od rođenja našeg velikana akademika Mihaila Petrovića (1868-1943).

 Akademik Gradimir V. Milovanović

Kao što je već rečeno, a u monografiji detaljno opisano, Mihailo Petrović je u svojim aktivnostima bio višedimenzionalan, od vrhunskog matematičara, profesora univerziteta i akademika Srpske kraljevske akademije do filosofa, književnika, velikog svetskog putnika i moreplovca po severnim i južnim morima, pisca zakona i predloga međudržavnih sporazuma, tvorca šifarskog sistema i glavnog šifranta srpske i jugoslovenske vojske, izumitelja uspešnih patenata, strastvenog ribolovca, muzičara i predvodnika muzičke družine „Suz” itd. U svim aktivnostima bio je veoma uspešan. U svom prikazu zadržaću se ukratko samo na naučnim aktivnostima i doprinosima Mihaila Petrovića Alasa i njegovih naslednika u stvaranju matematičke škole u Beogradu i Srbiji.

Kao briljantan student za tri godine je na Sorboni završio studije hemije, matematike i fizike, a kao najbolji student svoje generacije prisustvovao je prijemu kod predsednika Francuske Republike 1893

Nakon diplomiranja na Velikoj školi 1889. mladi Petrović odlazi u Pariz na dalje usavršavanje i studije matematike. U to vreme Pariz je bio centar naučne Evrope, poprište naučnih i tehnoloških inovacija. Posebno je bila jaka matematička škola na kojoj su predavali takvi velikani kao što su Anri Poenkare [Henri Poincaré (1854-1912)], jedan od najuticajnih matematičara tog vremena, zatim  Šarl Ermit [Charles Hermite (1822-1901)], Emil Pikar [Émile Picard (1856-1941)], Pol Penleve [Paul Peinleve (1863-1933)], Žan Gaston Darbu [Jean Gaston Darboux (1842-1917)] itd. Kao briljantan student za tri godine je na Sorboni završio studije hemije, matematike i fizike, a kao najbolji student svoje generacije prisustvovao je prijemu kod predsednika Francuske Republike 1893.

Naredne 1894. godine Mihailo Petrović je odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti diferencijalnih jednačina, pod naslovom „O nulama i beskonačnostima integrala algebarskih diferencijalnih jednačina”, pred komisijom uglednih profesora u sastavu Šarl Ermit, Emil Pikar i Pol Penleve, i iste godine se vraća u svoj rodni Beograd, upravo u vreme kada njegov nekadašnji profesor Dimitrije Nešić (1836-1904) odlazi u penziju. Na konkursu za profesora matematike na  Velikoj školi, u izuzetno jakoj konkurenciji, biva izabran sa samo jednim glasom prednosti ispred Petra Vukićevića (1862-1941), koji je iste godine doktorirao u  Berlinu.

Uticaj Mihaila Petrovića na razvoj matematike u Srbiji bio je enorman. Bio je spiritus movens srpske matematike i snažno doprineo duhu savremene evropske nauke u Srbiji

Petrović je bio izuzetan profesor. Predavanja su mu bila razumljiva, održavao je nivo koji je pristupačan slušaocima. Kod onih koji su želeli da šire znanje podsticao je samostalan rad. Odlikovala ga je neposrednost, skromnost i vedrina duha. Naučni rad je smatrao prvom dužnošću nastavnika univerziteta, jer bez nauke nema uspeha ni u nastavi, a ni napretka uopšte. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1897. godine, a dve godine kasnije postaje redovni član, a i član više inostranih naučnih društava. Bio je jedan od prvih osam redovnih profesora, koji su na predlog ministra prosvete, ukazom kralja Srbije, postavljeni 1905. godine za profesore novoosnovanog Univerziteta u Beogradu.

Uticaj Mihaila Petrovića na razvoj matematike u Srbiji bio je enorman. Bio je spiritus movens srpske matematike i snažno doprineo duhu savremene evropske nauke u Srbiji. Umeo je da okuplja ljude, da ih zainteresuje i motiviše. U knjizi The Oxford Handbook of the History of Mathematics nalazimo da je „Petrović kao najistaknutiji od svih srpskih matematičara tog vremena postavio pravce razvoja srpske matematičke škole na temeljima francuske matematike”. Sve ono što je tokom svojih studija naučio na najprestižnijoj evropskoj školi – Sorboni – preneo je u Srbiju!

U više poglavlja ove monografije istaknuto je mnogo detalja o naučnoj karijeri profesora Petrovića i njegovih kolega i saradnika (Bogdan Gavrilović, Milutin Milanković, Anton Bilimović, Nikola Saltikov …), kao i svih njegovih i njihovih doktoranta, u daljem tekstu naslednika, kojih prema tzv. Mathematics Genealogy Project (radi se na North Dakota State University, u saradnji sa Američkim matematičkim društvom), ima oko 950.   Međutim, ova baza nije kompletna. Po našim saznanjima taj broj mora biti za nekoliko stotina veći od hiljadu, od kojih nešto preko 500 su srpski matematičari.

Specijalno za ovu monografiju naš kolega i jedan od urednika ove monografije  Žarko Mijajlović pripremio je mnogo kompletnije „Matematičko genealoško stablo Mihaila Petrovića”. Štaviše, kolega Boško Jovanović je priredio i genealoško stablo koje uključuje prethodnike Mihaila Petrovića iz duboke prošlosti, a svoj članak završava tekstom: „Već iz ovog kratkog nabrajanja zapaža se da se u matematičkoj genealogiji Mihaila Petrovića sreću predstavnici mnogih zemalja i naroda, koji su se bavili različitim disciplinama – nema državnih ni nacionalnih granica, kao ni granica između pojedinih naučnih disciplina. Gens una sumus!”

Svi doktorati na Univerzitetu u Beogradu do Drugog svetskog rata bili su pod rukovodstvom Mihaila Petrovića, ukupno 11, i većina od njih je bila iz oblasti diferencijalnih jednačina, što je inače bila glavna oblast Petrovićevih istraživanja u matematici. U monografiji je, kroz više tekstova, detaljno dat opis glavnih Petrovićevih rezultata i njegovih doktoranata, među kojima su posebno izdvojena četvorica (Tadija Pejović (1892-1982), Jovan Karamata (1902-1967), Dragoslav S. Mitrinović (1908-1995) i Konstantin Orlov (1907-1985)), koji su svaki na svoj način zaslužni za uvođenje novih oblasti u srpsku matematiku ili stvaranje vlastitih matematičkih škola. Takođe je ukazano i na dolazak matematičara iz drugih sredina u Beograd, koji su obogaćivali našu matematičku školu novim znanjima (npr. Anton Bilimović i Nikola Saltikov iz Rusije, a kasnije Đuro Kurepa iz Zagreba), uključujući njihove naslednike.

U poglavlju „Srpska škola matematike – od Mihaila Petrovića do Šangajske liste” (str. 65-92) detaljno se analizira doprinos pomenute četvorice naučnika i njihovih naslednika u stvaranju i razvoju matematičke škole u Srbije, uvođenjem novih matematičkih oblasti, a startujući od jezgra koje je stvorio Mihailo Petrović na Univerzitetu Beogradu pre Drugog svetskog rata. I u ostalim poglavljima prvog dela monografije, na komplementaran način se govori o doprinosu u nauci i nastavi i pedagoškom radu Mihaila Petrovića.

Nakon oslobođenja, Petrovićevi  naslednici doprineli su razvoju matematičkog obrazovanja ne samo na Univerzitetu u Beogradu, već i širom bivše Jugoslavije (Skoplje, Sarajevo, Banja Luka, Zagreb, Podgorica), a posebno u novoosnovanim univerzitetskim centrima u Srbiji (Novi Sad, Niš, Kragujevac i Priština), kroz podizanje naučnog podmlatka, pisanjem udžbenika, monografija i drugih knjiga, organizacijom seminara, naučnih skupova i konferencija, pokretanjem naučnih časopisa, a pre svega uvođenjem savremenih matematičkih oblasti, međunarodnom saradnjom i objavljivanjem radova u vodećim svetskim časopisima.

Tokom svih ovih godina, a posebno u poslednje tri decenije, Matematički institut SANU na sebi svojstven način brine o jedinstvenom matematičkom prostoru Srbije, objedinjavajući matematičare iz svih centara na zajedničkim projektima grupisanim po naučnim oblastima. Pored tradicionalnih oblasti, uvode se i nove aktuelne oblasti na kojima se prevashodno uključuju mlađi saradnici. Formirana je „Doktorska škola” na nivou Srbije, sa najsavremenijim programima po ugledu na danas najbolje škole te vrste u svetu. Četiri državna univerziteta u Srbiji (Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac) dospeli su pre par godina na prestižnu Šangajsku listu, među prvih 500 univerziteta u oblasti matematike. To je rezultat razvoja Srpske matematičke škole, u kojoj  učestvuju, kao što je rečeno ranije, ne samo oni koji su genealoški vezani za Mihaila Petrovića, ali je njihov broj svakako dominantan.

Akademik Mihailo Petrović preminuo je u Beogradu 8. juna 1943. u svom domu na Kosančićevom vencu br. 22. Ovom monografijom, na srpskom i engleskom jeziku, i odgovarajućim Zbornikom radova i izložbom koja je priređena u toku jubilarne godine, Srpska akademija nauka i umetnosti se odužuje ovom vanserijskom velikanu akademiku Mihailu Petroviću Alasu.

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar