АСИМОВЉЕВ СОЈ

ВАНВРЕМЕНИ ЉУДИ

Илустрација (CC0)

Наталија Јовановић

Једну ствар одмах да разјаснимо – време је релативно. Некоме релативно одговара, неком баш и не, а некоме је јасно да је рођен у погрешном. Шта да се ради.

Са друге стране, путовање кроз време је могуће одавно, с тим што се раније то практиковало магијом, а тек касније технологијом. Технологија је уобличила путовање кроз време у физичку машину, тако да се коначно могло удаљити од песка, кишнице, чаура ларви и крвне магије. Занат бацања људи кроз време је почео да се мења како се прелазило са магије на технологију, што је значило да слање људи кроз време више није била насумична ствар, већ плански договорена акција уз пажљиво доношење одлука. Али кога бацити?

Филозофи, визионари, иноватори, ти су најгори. Намећу идеје, терају људе да мисле, таласају где не треба и једноставно сметају. Сметају сваком мирном, лепо уређеном систему и његовим добрим грађанима, а поготово благим, мудрим старешинама. Хајде онда да их бацимо!

Супер! Може! Али где? Где склонити некога ко се не уклапа ни у време, ни у место? Па у друго време, наравно! Онај што хоће да излечи сиду, макни га, морамо да мислимо на наше пријатеље фармацеуте. Она што завршава телепорт, телепортуј је да је не гледамо. Од нафте се живи. Стално неко смета. Ех, срећа што имамо времеплов. Ајде то двоје, па да ручамо. Нагурамо их у времеплов и зап! готово.

Изашло њих двоје из капсуле, кашљу кроз дим, дезоријентисани, промашују степеник, али их спремне руке ухвате на време.

– Kоји век?

– Шта?

– Из ког сте века?

– Дваес првог.

– Добро, није страшно, нећете много да се избезумите. Хајде, вас двоје, само полако.

Отварају очи и имају шта да виде. Будућност. Зграде до неба, холограми, летећа кола, све. Неколико људи у тој просторији с њима, сви их гледају с разумевањем.

– Где смо?

– У будућности, драга, једно седам хиљада година.

– Ау, јеботе.

– Је л᾽ можемо да се вратимо?

– Није дозвољено. Не брините, сместићемо вас лепо. Имамо читав програм за временске дисиденте. Тако све нас званично зову, мада ја више волим да за себе кажем да сам човек ван свог времена. Одморите овде, за два сата је оријентација за нову групу. Све ћемо вам објаснити, знамо кроз шта пролазите.

Ово наше двоје је отишло на оријентацију, па онда у своје нове станове. Фино место, чисто, сређено с укусом и потпуно страно. Јебига, ту смо, хајде да искористимо то што се нуди. А будућност, није лоша. Није оно што су очекивали, мада узимајући у обзир број људи који су у групи временских дисидената, добро је што је будућност овако и испала.

Велика је то група. Има их свакаквих, од окупаних и подшишаних пећинских људи до машталица од пре педесет година. Да, бацање људи се и даље практикује, они од раније не знају да времеплов не иде даље од те једне тачке. Времеплов кроз који су сви стигли је рађен по нацртима првог, они су тачке А и Б путовања кроз време, али имају и багове. Времеплов Б је апсолутна крајња дестинација. Изненадиће се, то је сигурно. Но, ова наша група се фино држи заједно.

Заједничка траума и томе слично. Тешко је појмити да су сви које волиш одавно непостојећи и да немаш ни кучета ни мачета, да живиш од туђе милостиње, колико год она била фина и издашна. Мада, није да се наша група излежава по цео дан. Ради се, деле се идеје, осмишљавају иновације и решења проблема, да би будућност те будућности била боља од ове будућности. Много је то посла. Тачно се осећају празнине које је оставила нека особа и њене идеје, па су се људи и доба прилагођавали како су знали и умели, па су чак и људе с идејама за та решења бацали у будућност. Тако да, како сте и погодили, сређивање ове будућности захтева координацију свих чланова. Добро, идемо.

Толики фонд мозгова на једном месту је запањујућа ствар. Размишљају чак и уз пиво и пикадо, и разговори скоро увек оду у смеру посла, и скоро сви се прикључују. Не учествују само они који су се смували с неким и физички нису ту, али ће да се прикључе сутрадан на састанку. Нико није изостављен. Сви лепо сарађују, иако се стварају групице и клан ту и тамо, али то је нормално, битно је да они лепо раде и да дају решења. Нису нешто много изложени јавности, људи знају да су ту, али их не занима. Раде, решавају проблеме, супер, ми идемо на кафу. И сви срећни и задовољни.

Након неколико месеци, ово наше двоје, а и већина групе, почели су да увиђају да су проблеми из прошлости једноставно превише замршени да би се решавали један по један, тако да су почели да разговарају о решавању проблема у корену, у прошлости. Kонтроверзно, нарочито зато што је одавно одлучено да се не сме петљати са прошлошћу. Добро, па и бацање људи у будућност да буду проблем неком другом би нормално било забрањено, па их нико ништа није питао, будале су радиле шта су хтеле. Сад смо ми на реду да урадимо праву ствар. Па куд буде имплодирало, нека.

Договорила се тако наша група тајно да се врати у прошлост. Направили су и план. Свако ће ући у један период и побринути се да одређена ствар буде изумљена, а идеја обелодањена. Све ће пратити једну складну, испланирану припрему и човечанство ће напредовати и развијати се уједињено. Важи, договорено, идемо.

Цела операција је морала бити уклопљена у једну ноћ. Седам стотина људи је имало око четрнаест сати да уђе у времеплов и оде у одређено време, тако да је добра координисаност била од кључне важности. Времеплов је имао такав баг да је могао да шаље људе кроз време од најскоријег, па до најдаљег. Добро, мало зезнуто, али може да се искомбинује.

– Јесмо сви ту?

– Јесмо.

– Сви сте запамтили своја задужења?

– Јесмо.

– И ви што идете са туђим идејама?

– Да.

– Добро, идемо!

И кренули су. По педесеторо у сат времена. Време неке дестинације убачене унапред, један уђе, зап! уђе следећи, и тако целу ноћ. Они који иду најдаље се досађују, гледају у телефоне, уживају у последњим тренуцима уз кафу и тоалет, али ишчекују тренутак када ће усмерити остатак људског рода ка иновацији и напретку. Вреди.

Још два сата. Још сат и по. Још сат. Још четрдесет минута. Још двадесет минута. Још пет минута. Остало је на крају наших двоје, он да измисли једро, она да измисли точак, ту прву велику идеју, па да човечанство крене напред. Ево нас, близу смо, још само мало. Идемо.

Поздрављају се. За тих неколико месеци су се зближили и били су тужни што се више неће видети. Пожелели су једно другом срећу и он је ушао у капсулу. Она му је махнула и притисла дугме.

Зап! отишао је. Још она. Таман да уђе, а на екрану искаче „преоптерећење”, времеплов почиње да се дими, светла у целом граду трепере, аларм звони, компјутер варничи, времеплов експлодира, мрак. После неколико тренутака пале се светла, а на поду гомила метала и жица.

– Е, јебига.

 

Наталија Јовановић

Рођена 1991. године у Нишу, где је завршила Прву нишку гимназију Стеван Сремац”. Студирала на Филолошком факултету у Београду на Одсеку за јапански језик, књижевност и културу. Ради као преводилац. Од 2011. године је чланица Удружења Така Ниш”, које се бави промоцијом јапанске културе, у оквиру кога представља јапански језик и књижевност. Посебна област интересовања су јој модерна и савремена јапанска књижевност. Пише кратке приче, које су објављене под њеним именом и псеудонимом Сyбил Мíро на порталу Аутостоперски водич кроз фантастику”.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар