ASIMOVLJEV SOJ

VANVREMENI LJUDI

Ilustracija (CC0)

Natalija Jovanović

Jednu stvar odmah da razjasnimo – vreme je relativno. Nekome relativno odgovara, nekom baš i ne, a nekome je jasno da je rođen u pogrešnom. Šta da se radi.

Sa druge strane, putovanje kroz vreme je moguće odavno, s tim što se ranije to praktikovalo magijom, a tek kasnije tehnologijom. Tehnologija je uobličila putovanje kroz vreme u fizičku mašinu, tako da se konačno moglo udaljiti od peska, kišnice, čaura larvi i krvne magije. Zanat bacanja ljudi kroz vreme je počeo da se menja kako se prelazilo sa magije na tehnologiju, što je značilo da slanje ljudi kroz vreme više nije bila nasumična stvar, već planski dogovorena akcija uz pažljivo donošenje odluka. Ali koga baciti?

Filozofi, vizionari, inovatori, ti su najgori. Nameću ideje, teraju ljude da misle, talasaju gde ne treba i jednostavno smetaju. Smetaju svakom mirnom, lepo uređenom sistemu i njegovim dobrim građanima, a pogotovo blagim, mudrim starešinama. Hajde onda da ih bacimo!

Super! Može! Ali gde? Gde skloniti nekoga ko se ne uklapa ni u vreme, ni u mesto? Pa u drugo vreme, naravno! Onaj što hoće da izleči sidu, makni ga, moramo da mislimo na naše prijatelje farmaceute. Ona što završava teleport, teleportuj je da je ne gledamo. Od nafte se živi. Stalno neko smeta. Eh, sreća što imamo vremeplov. Ajde to dvoje, pa da ručamo. Naguramo ih u vremeplov i zap! gotovo.

Izašlo njih dvoje iz kapsule, kašlju kroz dim, dezorijentisani, promašuju stepenik, ali ih spremne ruke uhvate na vreme.

– Koji vek?

– Šta?

– Iz kog ste veka?

– Dvaes prvog.

– Dobro, nije strašno, nećete mnogo da se izbezumite. Hajde, vas dvoje, samo polako.

Otvaraju oči i imaju šta da vide. Budućnost. Zgrade do neba, hologrami, leteća kola, sve. Nekoliko ljudi u toj prostoriji s njima, svi ih gledaju s razumevanjem.

– Gde smo?

– U budućnosti, draga, jedno sedam hiljada godina.

– Au, jebote.

– Je l᾽ možemo da se vratimo?

– Nije dozvoljeno. Ne brinite, smestićemo vas lepo. Imamo čitav program za vremenske disidente. Tako sve nas zvanično zovu, mada ja više volim da za sebe kažem da sam čovek van svog vremena. Odmorite ovde, za dva sata je orijentacija za novu grupu. Sve ćemo vam objasniti, znamo kroz šta prolazite.

Ovo naše dvoje je otišlo na orijentaciju, pa onda u svoje nove stanove. Fino mesto, čisto, sređeno s ukusom i potpuno strano. Jebiga, tu smo, hajde da iskoristimo to što se nudi. A budućnost, nije loša. Nije ono što su očekivali, mada uzimajući u obzir broj ljudi koji su u grupi vremenskih disidenata, dobro je što je budućnost ovako i ispala.

Velika je to grupa. Ima ih svakakvih, od okupanih i podšišanih pećinskih ljudi do maštalica od pre pedeset godina. Da, bacanje ljudi se i dalje praktikuje, oni od ranije ne znaju da vremeplov ne ide dalje od te jedne tačke. Vremeplov kroz koji su svi stigli je rađen po nacrtima prvog, oni su tačke A i B putovanja kroz vreme, ali imaju i bagove. Vremeplov B je apsolutna krajnja destinacija. Iznenadiće se, to je sigurno. No, ova naša grupa se fino drži zajedno.

Zajednička trauma i tome slično. Teško je pojmiti da su svi koje voliš odavno nepostojeći i da nemaš ni kučeta ni mačeta, da živiš od tuđe milostinje, koliko god ona bila fina i izdašna. Mada, nije da se naša grupa izležava po ceo dan. Radi se, dele se ideje, osmišljavaju inovacije i rešenja problema, da bi budućnost te budućnosti bila bolja od ove budućnosti. Mnogo je to posla. Tačno se osećaju praznine koje je ostavila neka osoba i njene ideje, pa su se ljudi i doba prilagođavali kako su znali i umeli, pa su čak i ljude s idejama za ta rešenja bacali u budućnost. Tako da, kako ste i pogodili, sređivanje ove budućnosti zahteva koordinaciju svih članova. Dobro, idemo.

Toliki fond mozgova na jednom mestu je zapanjujuća stvar. Razmišljaju čak i uz pivo i pikado, i razgovori skoro uvek odu u smeru posla, i skoro svi se priključuju. Ne učestvuju samo oni koji su se smuvali s nekim i fizički nisu tu, ali će da se priključe sutradan na sastanku. Niko nije izostavljen. Svi lepo sarađuju, iako se stvaraju grupice i klan tu i tamo, ali to je normalno, bitno je da oni lepo rade i da daju rešenja. Nisu nešto mnogo izloženi javnosti, ljudi znaju da su tu, ali ih ne zanima. Rade, rešavaju probleme, super, mi idemo na kafu. I svi srećni i zadovoljni.

Nakon nekoliko meseci, ovo naše dvoje, a i većina grupe, počeli su da uviđaju da su problemi iz prošlosti jednostavno previše zamršeni da bi se rešavali jedan po jedan, tako da su počeli da razgovaraju o rešavanju problema u korenu, u prošlosti. Kontroverzno, naročito zato što je odavno odlučeno da se ne sme petljati sa prošlošću. Dobro, pa i bacanje ljudi u budućnost da budu problem nekom drugom bi normalno bilo zabranjeno, pa ih niko ništa nije pitao, budale su radile šta su htele. Sad smo mi na redu da uradimo pravu stvar. Pa kud bude implodiralo, neka.

Dogovorila se tako naša grupa tajno da se vrati u prošlost. Napravili su i plan. Svako će ući u jedan period i pobrinuti se da određena stvar bude izumljena, a ideja obelodanjena. Sve će pratiti jednu skladnu, isplaniranu pripremu i čovečanstvo će napredovati i razvijati se ujedinjeno. Važi, dogovoreno, idemo.

Cela operacija je morala biti uklopljena u jednu noć. Sedam stotina ljudi je imalo oko četrnaest sati da uđe u vremeplov i ode u određeno vreme, tako da je dobra koordinisanost bila od ključne važnosti. Vremeplov je imao takav bag da je mogao da šalje ljude kroz vreme od najskorijeg, pa do najdaljeg. Dobro, malo zeznuto, ali može da se iskombinuje.

– Jesmo svi tu?

– Jesmo.

– Svi ste zapamtili svoja zaduženja?

– Jesmo.

– I vi što idete sa tuđim idejama?

– Da.

– Dobro, idemo!

I krenuli su. Po pedesetoro u sat vremena. Vreme neke destinacije ubačene unapred, jedan uđe, zap! uđe sledeći, i tako celu noć. Oni koji idu najdalje se dosađuju, gledaju u telefone, uživaju u poslednjim trenucima uz kafu i toalet, ali iščekuju trenutak kada će usmeriti ostatak ljudskog roda ka inovaciji i napretku. Vredi.

Još dva sata. Još sat i po. Još sat. Još četrdeset minuta. Još dvadeset minuta. Još pet minuta. Ostalo je na kraju naših dvoje, on da izmisli jedro, ona da izmisli točak, tu prvu veliku ideju, pa da čovečanstvo krene napred. Evo nas, blizu smo, još samo malo. Idemo.

Pozdravljaju se. Za tih nekoliko meseci su se zbližili i bili su tužni što se više neće videti. Poželeli su jedno drugom sreću i on je ušao u kapsulu. Ona mu je mahnula i pritisla dugme.

Zap! otišao je. Još ona. Taman da uđe, a na ekranu iskače „preopterećenje”, vremeplov počinje da se dimi, svetla u celom gradu trepere, alarm zvoni, kompjuter varniči, vremeplov eksplodira, mrak. Posle nekoliko trenutaka pale se svetla, a na podu gomila metala i žica.

– E, jebiga.

 

Natalija Jovanović

Rođena 1991. godine u Nišu, gde je završila Prvu nišku gimnaziju Stevan Sremac”. Studirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Odseku za japanski jezik, književnost i kulturu. Radi kao prevodilac. Od 2011. godine je članica Udruženja Taka Niš”, koje se bavi promocijom japanske kulture, u okviru koga predstavlja japanski jezik i književnost. Posebna oblast interesovanja su joj moderna i savremena japanska književnost. Piše kratke priče, koje su objavljene pod njenim imenom i pseudonimom Sybil Míro na portalu Autostoperski vodič kroz fantastiku”.

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar