Naučnici 17. veka osvrtali su se na klasična dela antike u želji da ih što bolje upoznaju i unaprede. To su bila dela Platona, Aristotela, Arhimeda, Pitagore, Ptolomeja i mnogih drugih antičkih naučnika i mislilaca. Slično su se odnosili i prema delima naučnikâ Srednjeg veka, poput Boetija, Avicene, Abelara, Rodžera Bekona, Pika de la Mirandole itd. Koji su to naučnici?
mr Radmila Ivankovića
„Što se tiče same nauke, ona može jedino da raste”.
Galileo Galilej (1632)
Začetnik moderne astronomije je Nikola Kopernik (1473-1543). Astronom, matematičar i crkveni poslenik proglasio je Zemlju planetom (što doslovno znači lutalica), koja, zajedno sa drugim planetama, kruži oko Sunca. Zamenio je Ptolomejev geocentrički sistem shvatljivijim heliocentričkim sistemom.
Pred kraj života objavio je svoje čuveno delo O kruženju nebeskih tela. Stavovi prezentovani u ovoj knjizi zabrinuli su crkvene vlasti, ali tek na početku 17. stoleća, odnosno pedesetak godina posle Kopernikove smrti. Delo je 1616. godine crkva stavila na indeks zabranjenih dela.
Kopernikova teorija je počela da se prihvata tek pronalaskom i primenom teleskopa za posmatranje neba, odnosno nebeskih tela. Mora se preinačiti čovekov pogled na odnos prema Bogu. To nije bilo jednostavno, što se najbolje vidi na primeru Đordana Bruna (1548-1600), koji je zbog svog afirmativnog stava prema Kopernikovom učenju bio optužen za jeres, utamničen duže od osam godina, da bi ga na kraju inkvizicija spalila, kao i njegove spise. Ali, nova kosmologija je lagano krčila sebi put i osvajala prostore.
Harmonija sveta
„Vek duha” označava 17. stoleće, a zasluga za to pripada umetniku, astronomu i fizičaru Galileu Galileju (1564-1642). On je, svakako, jedan od onih koji su uobličili moderni naučni pogled na svet.
Galilej nije želeo da potkopa
veru, nego da razdvoji nauku od vere.
Galilej je svemir doživljavao kao veličanstvenu knjigu napisanu jezikom matematike. Njegovi radovi u astronomiji i mehanici pružili su dokaze o ispravnosti novog pogleda na svet. Po njegovome mišljenju matematika izražava lepotu i harmoniju sveta, koji je stvorio Bog. Do istine se dolazi pomoću posmatranja, eksperimentisanja i, najzad, posredstvom razuma. U svom delu Dijalog koji se odnosi na dva glavna sistema sveta – Ptolomejev i Kopernikov (1632) podržao je Kopernikov stav.
Galilej nije želeo da potkopa veru, nego da razdvoji nauku od vere, a time da favorizuje razum i iskustvo. Zbog svojih pogleda na svet, pao je pod osudu inkvizicije. Od njega je zahtevano da se odrekne svog učenja i Kopernikovih ideja. Galilej je to uradio svestan da će istina ipak pobediti. Interesantno je da je crkvi trebalo blizu dva veka da skine zabranu za heliocentrički pogled na svet (1820).
Vek velikog napretka nauke svojim radom obeležio je Johan Kepler (1571-1630). Matematičar i astronom, tragao je za matematičkom harmonijom prirode. Bio je izrazito religiozan, s dubokom odanošću luteranskom hrišćanstvu. Geometrijsku harmoniju planeta nazvao je «muzikom sfera». Bez obzira na to što je bio mistik, on je tvorac matematičke astronomije. Otkrio je i formulisao tri osnovna zakona planetarnog kretanja.
To je uspeo zahvaljujući podacima koje je danski astronom Tiho Brahe (1546-1601) prikupljao kao rezultat dvadesetogodišnjeg posmatranja i beleženja položaja zvezda i planeta. Kepler je želeo da uklopi Braheova posmatranja u Kopernikov heliocentrički model. Zakoni koje je izložio omogućavali su tačno izračunavanje položaja i brzina planeta u određenom trenutku. Zakone planetarnog kretanja objavio je 1609. godine u knjizi Nova astronomija. Knjiga je ostala nezapažena sve dok je Njutn nije iskoristio za svoj rad.
Tri Keplerova zakona jesu: prvo, planete se kreću po eliptičnim putanjama, a Sunce je u jednoj žiži elipse. Drugi zakon kazuje da se planete ne kreću ravnomernom brzinom, već da dobijaju ubrzanje kada se približavaju Suncu; odnosno, prava koja spaja Sunce s planetom prelazi jednake površine za jednako vreme. Konačno, treći zakon povezuje vreme potrebno planeti za obilazak oko Sunca i njeno prosečno rastojanje od Sunca; odnosno, kvadrat vremena što ga ma koja planeta utroši da završi svoju putanju srazmeran je sa kubom njenog odstojanja od Sunca.
Zakoni kretanja
Objašnjenje o ponašanju planeta dao je tek Isak Njutn (1642-1727). U svom čuvenom delu Matematički principi prirodne filozofije [filozofije prirode, tj. fizike] (1687) dao je zakone kretanja koji su obuhvatili sve nebeske i zemaljske pojave, predstavljajući ih kao ogroman mehanički sistem i obezbedio je dokaz za heliocentrizam.
Njutnov zakon gravitacije
ima univerzalni značaj.
Svoja otkrića je formulisao sa tri zakona kretanja: telo koje miruje – ostaje u stanju mirovanja sve dok na njega ne deluje neka sila. U drugom zakonu se tvrdi da određena sila svojim dejstvom proizvodi promenu brzine tela koje trpi dejstvo. Konačno, trećim zakonom se definiše da svakoj akciji (delovanju sile) odgovara reakcija (delovanje iste sile, ali suprotnog smera).
Njutnova fizika je okončala srednjovekovnu podelu univerzuma na niži i viši, on je jedan integrisan mehanički sistem koji se održava silom gravitacije. U njegovoj nauci vrhovno mesto zauzima Bog, veliki tvorac i pokretač celokupne prirode. Njutnov zakon gravitacije glasi: sva tela se međusobno privlače silom koja je direktno proporcionalna proizvodu njihovih masa, a indirektno kvadratu odstojanja njihovih središta. Zakon ima univerzalni značaj.
Njutn je i u mnogim drugim oblastima nauke pružio svoj nemerljivi doprinos. Zalagao se za primenu eksperimentalnog metoda u nauci i time je postavio osnovu predstojećem dobu prosvetiteljstva. Njegov način rada i nauka dominirali su u naučnom životu sledeća dva veka, sve do revolucionarnih promena koje su ostvarili Ajnštajn, Plank i drugi naučnici XX veka.
Treba se podsetiti da se autoritarno učenje Aristotela i nekih drugih antičkih mislilaca lagano napuštalo. Sve veći značaj matematičkog razmišljanja nalazimo kod naučnika kao što su ser Frensis Bekon (1561-1626), Rene Dekart (1596-1650), Baruh de Spinoza (1632-1677), Isak Njutn (1642-1727), Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646-1716) i mnogi drugi.
Baruh de Spinoza (Vikipedija)
Moderni prorok
Frensis Bekon, engleski državnik i filozof, nije ostavio neko značajnije otkriće, ali je njegova važnost u zauzimanju za naučni metod, pa se zbog toga smatra za proroka moderne nauke. Kritikovao je slepu privrženost Aristotelovim doktrinama i sholastičkoj filozofiji. Tvrdio je da je u Srednjem veku nauka ostvarila tek ograničen napredak jer su sholastički filozofi tragali za načinom da se teorije o prirodi prilagode potrebama Svetog pisma.
Lajbnic je monade zamišljao
kao sile ili energije.
Svoje ideje je izložio u delu Novi Organon [nauke] (1620). Metod koji je zastupao Bekon bio je induktivni pristup – osmatranje prirode, prikupljanje podataka i izvođenje opštih zakona. Znanje treba da nam pomogne da upotrebimo prirodu u korist ljudi.
Frensis Bekon (Vikipedija)
U egzaktnim naukama upotrebljava se deduktivni pristup nauci. Naime, istine se izvode iz aksioma i prvih principa uzastopnim koracima. U 17. veku je predstavnik takvog pristupa Rene Dekart, koji je, sigurno, jedan od osnivača moderne filozofije. Dekart se zalagao za neoborive istine koje mogu poslužiti kao prvi princip znanja.
Takav pristup nauci zastupao je u svom značajnom delu Rasprava/Reč o metodu (1637). Svoju polaznu istinu znanja izrazio je u poznatoj rečenici: „Mislim, dakle postojim”. Bio je uveren kako čovek svojim sposobnostima može da shvati svet. Verovao je da je matematika ključ za razumevanje pojava u prirodi.
Jedan od velikana nauke 17. veka bio je Baruh de Spinoza. Kao španski Jevrejin pobegao je od inkvizicije, prešavši u Holandiju. Izučavao je jevrejska književna i filozofska dela. Naročito je bio zainteresovan za delo Renea Dekarta. Radio je kao brusač stakla, a u slobodno vreme se bavio filozofijom. Zbog osporavanja zvaničnog tumačenja Svetog pisma, bio je ekskomuniciran iz jevrejske zajednice.
Zahvaljujući svom ugledu, Spinoza je održavao veze sa savremenim velikim naučnicima, kao što su Hajgens, Oldenburg i znameniti Lajbnic. Slagao se sa Dekartom o tome da je u nauci najispravniji deduktivni metod. Svoje ideje je izložio u najvažnijem delu Etika. Kao model za organizaciju i pisanje te knjige poslužila mu je Euklidova geometrija izložena u Elementima.
Gotfrid Vilhelm Lajbnic (Vikipedija)
Držao je da je priroda sistem saznatljiv ljudskom razumu. Njegov koncept Boga razlikovao se od tradicionalnog jevrejskog i hrišćanskog. Boga je identifikovao s prirodom i poretkom u njoj. Za njega su Bog i priroda neodvojivi. Insistirao je na kritičkom čitanju Svetog pisma, ali je do toga došlo tek nakon više vekova.
Kasnije Bošković
Na kraju 17. stoleća, veka naučne revolucije, treba pomenuti i izuzetnog naučnika i filozofa Gotfrida Vilhelma Lajbnica, koji je obnovio staro pitagorejsko i atomističko učenje s pretpostavkom postojanja jednostavnih bića, koja je nazvao monadama. Smatrao je da su te monade istinski atomi prirode ili, kako je isticao, temeljni elementi stvari.
Ovakvi stavovi su pomogli
prosvetiteljstvu da posumnja
u istinitost Svetog pisma.
Lajbnic je te monade zamišljao kao sile ili energije, odnosno aktivnosti koje su zasnovane u dinamici. Njegova teorija materije ostala je, ipak, samo u nagoveštajima, a kasnije su je razvijali Ruđer Bošković i Imanuel Kant.
Lajbnicov veliki doprinos nauci, odnosno matematici, predstavlja otrkiće infinitezimalnog računa, koje je ostvario nezavisno od Njutna. Međutim, zbog (nepotrebnog!) spora oko primata u otkriću tog važnog matematičkog aparata, doživeo je teške optužbe, koje su toliko uticale na njega da je preminuo ne doživevši slavu tvorca te nove matematičke discipline (analize ili diferencijalnog računa) nezavisno od Njutna.
Zaslugu naučnika tog veka čini, sigurno, i zamena „kraljice nauke”, dotadašnje teologije, novom naukom o Prirodi. Ona je favorizovala koncept razuma koji je kao prvi zadatak imao istraživanje Prirode. Ta naučna revolucija širila je racionalni i kritički pristup pojavama u prirodi. Takav prilaz je odbacivao predrasude i neproverene činjenice.
Ovakvi stavovi su pomogli docnijem prosvetiteljstvu da posumnja u istinitost Svetog pisma. Na naučnu scenu dolaze naučnici i naučna ostvarenja koja pripadaju 18. veku. U njemu su možda najznačajnije mesto zauzela otkrića u oblasti elektriciteta, magnetizma i hemije.
(Odeljak iz knjige „Vek titana”, u izdanju Školskog serisa Gajić).
