АСИМОВЉЕВ СОЈ

ВИДЕО-ИГРА

Илустрација (IMDb)

 

Веселин Гатало

Феликс Торес је стигао у Тексас давно прије него је дигнута баријера са осматрачницама и митраљеским гнијездима између Сједињених Америчких Држава и Мексика, баријера која је раздвајала дивље Мексиканце од Американаца. Феликс је прешао мексичку границу давно прије рата Америке и Мексика, радио је и школовао се у Тексасу. Трпио је понижења у експрес-ресторану, па у Мек Доналдсу, штедио и плаћао школарину. Док се још могао чути с братом Мигуелом, говорио је како штеди новац којим би Мигуела и остатак своје обитељи пребацио у Нови Мексико, код себе, у своју кућу. Одиста их је намјеравао довести к себи, али је школарина јела новац брже него што га је он успијевао прискрбити.

Било је тако све док није завршио школу и запослио се у Џерсију као помоћни програмер. Узевши кредит у Централној банци Америке, купио је и праву америчку кућу, стално мислећи на свога брата и његову обитељ. Помало се гризао у себи, јер је с новцем кредита могао поткупити корумпиране власти и превести брата, оца, мајку, снаху и малу Долорес.

Брату Мигуелу се јављао све до Блокаде услијед које је и подигнута баријера, све до краја Еколошких ратова, кад је готово цијели Мексико нахрупио ка сјеверу у потрази за храном и питком водом. Тад је Феликс добио понуду за бољи посао, посао тестног програмера у творници видео-игрица.

Тај посао, поред тога што је био одлично плаћен, испуњавао је Феликса. Играма би налазио мане које би остали програмери хитро уклањали. Његов се посао, заправо, сводио на вјешто и аналитично играње игрица које би творница произвела.

На једну игру, коју је сам усавршио, био је особито поносан. Савршена графика, непредвидљивост и низ могућности, давали су игри изузетну драж, чинили да се играчу дланови зноје и образи зажаре од узбуђења. Наизглед једноставан симулатор летења крио је виртуалне опасности са земље и из зрака, са страна и с неба. Екран игре је био сферичан и тродимензионалан, могли су се јасно виђети чак и облаци на небу и спржено жбуње на тлу, борци са лансерима и стријелци на тлу које је требало побити и извући летјелицу из игре. Били су, графички гледано, тек корак од филмских. Требало се одупријети и жиропланима који су нападали из исте равни, делтапланима-једносједима, навођеним ракетама. Требало је, уз све то, пазити на ватрене митраљеске тачке које су вребале с тла. Осим тога, морало се водити рачуна о пуњењима и гориву, пазити да се не покупе негативни поени погоцима у виртуалне цивилне насеобине, особито је требало пазити да се не убија претјерано жене и дјецу.

На крају је, због заслуга – првенствено за ту игру – унапријеђен, награђен и постављен за генералног контролора Игре.

Тога дана, деветнаестог просинца двије тисуће тридесет и друге, Гералд, цртач-графичар, стајао је иза његових леђа и сав усхићен гледао како се бори с виртуалним жиропланом, како једним јединим метком погађа пилота и разноси му главу, притом вјешто избјегавајући ракету са земље.

– Што је, Гералде? – питао је Феликс не прекидајући игру. – Требате нешто?

– Не, не, шефе. Само гледам.

– Јеси ли провјерио оне конзоле за StarWar 21? – питао је Феликс.

– Н… Сад ћу. Само да видим…

– Гералде…– рекао је, овога пута пријекорно, и окренуо главу према цртачу.

– Добро, шефе. Идем одмах.

Kад је Феликс вратио поглед на сферични екран, видио је да нешто није у реду. Виртуални пројектил са земље је оштетио виртуално крило. Ипак, игра није била завршена за Феликса, још је могао управљати, наставити се борити или вратити летјелицу на виртуални поправак и допуну горива и стрељива.

Окренуо је палицу улијево, па доље. Видио је виртуални лик човјека с пушком, окруженог неколицином цивила. Окренуо је летјелицу још мало и узео групу на циљник. Морао је разријешити ситуацију, чак и по цијену негативних бројања због погодака цивилних мета. Фигура је нишанила према њему, Феликс према њој.

Феликс притисну дугме на палици, зачу се звук рафала, али и ломљаве. На екрану наступи мрак и плазма исписа ријечи „Game over”.

Био је погођен. Први пут након дуго времена, није се вратио у хангар по гориво и стрељиво. Питао се да ли је за то било криво Гералдово ометање или несавршеност игре. Одлучи то испитати сутра.

Негдје миљама далеко, Феликсов брат, Мигуел Торес, клечао је над мртвим тијелом своје жене и на груди притискао крвљу умрљану свијетлу косу своје мале мртве Долорес.

Неколико јарди од њих, смрскан мали амерички беспилотни авион-ловац, мртвим је камерама гледао како теку тврде мушке сузе оца и мужа. Равнодушна тамна стакла су проматрала човјека који је античком пушком из прве половине протеклог стољећа настојао обранити своју малу обитељ од бездушног америчког оружја најновијег вијека.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар