Pri istovremenoj infekciji različitim sojevima može da dođe do preraspodele čitavih segmenata (tzv. antigenski skok), što biva praćeno pandemijom. Novi virus korona srećom nema tu sposobnost, ali trpi stalne mutacije, od kojih se bar jedna u proseku ustaljuje svakih desetak dana.
Prof. dr Zoran Radovanović
Prošla godina obogatila je naš svakodnevni govor nizom izraza, ranije prisutnih samo u komunikaciji zdravstvenih radnika i (ili) u stručnoj literaturi. Jedan od takvih često zloupotrebljavanih pojmova je virulencija. Radovali su nas porukama kako slabi i plašili su nas nagoveštajima kako se povećava. Za radovanje nikad nije bilo osnova, a sve su izvesniji razlozi za zabrinutost, mada ne i za paniku.
Pođimo od značenja te čudne reči. Bakterije i virusi po pravilu su bezopasni za ljude i životinje. Oni izuzeci sposobni za parazitiranje nazivaju se patogenima (pathos = bolest). Patogenost je svojstvo zajedničko svim pripadnicima određene vrste zaraznih klica, recimo svim uzročnicima trbušnog tifusa, pegavca ili ovčijih boginja. Međutim, različiti sojevi istog mikroorganizma mogu da budu više ili manje potentni, odnosno više ili manje virulentni, te vremenom potiskuju jedni druge. Virulencija je, dakle, stepen patogenosti.
Promena virulencije može da se odvija u pravcu njenog smanjenja, a taj proces obično zahteva vreme. Lepri je, na primer, bio potreban milenijum da od akutne, visoko virulentne bolesti postane infekcija koja se razvlači decenijama. Sifilis je sličan put prešao za oko pet vekova. Klinička slika tuberkuloze takođe se promenila, ali su uticaj na to imali uslovi života, lekovi, a pominje se i prirodna selekcija među ljudima (čitave posebno osetljive porodice bivale su zbrisane), dok se sam mikroorganizam nije bitno menjao.
Kako je rekao jedan nobelovac, ideal virusa je da ceo univerzum popuni svojim potomstvom. Za njega je pritom najbolje da bude pitom i ako je moguće neprimetan, što mu omogućava da se nesmetano razmnožava i rasejava. Smrt domaćina je obično i kraj za klice koje su u njemu parazitirale.
No, to su sve bakterijske bolesti. Ali i besnilo je za ljude već vekovima podjednako smrtonosno. Moglo bi se reći da je to zato što je čovek slučajan, slepi kolosek za opstanak virusa, zavisnog od rezervoara u divljoj prirodi. Uzmimo zato za primer male boginje. Smrtnost je u razvijenom svetu neuporedivo niža nego u prošlosti, ali u zabačenim delovima Afrike i danas umire svaki 50. ili čak 20. bolesnik. Kada je reč o dečjoj paralizi, ona je postojala i u starom veku, a epidemijski se javlja tek poslednjih oko 140 godina. Opet nije presudna promena virusa, već socijalna sredina: bolji higijenski uslovi pomerili su vreme zaražavanja ka starijim uzrastima, kada je veća verovatnoća kliničkog ispoljavanja.
Promeni virulencije najviše su skloni virusi sastavljeni od ribonukleinske kiseline (RNK). Oni ili nemaju ili im je zakržljao mehanizam popravke grešaka nastalih umnožavanjem. Pri stvaranju novih kopija dođe do odstupanja koja se upoređuju sa izmenjenim redosledom slova u dugom nizu lanca RNK. To su dobro poznate tačkaste mutacije koje, uz rekombinacije – spajanje delova nasledne materije različitih virusnih čestica – vode stvaranju novih sojeva. Bez tih promena niti bi nastao, niti bi opstajao život. One omogućuju varijabilnost, a prirodno odabiranje pospešuje preovlađivanje formi najprilagođenijih uslovima života.
Najveći broj mutacija je nespojiv sa daljim opstankom virusa. Od varijanti sposobnih za preživljavanje biološku prednost stiču sojevi koji se lakše prenose. Kako je rekao jedan nobelovac, ideal virusa je da ceo univerzum popuni svojim potomstvom. Za njega je pritom najbolje da bude pitom i ako je moguće neprimetan, što mu omogućava da se nesmetano razmnožava i rasejava. Smrt domaćina je obično i kraj za klice koje su u njemu parazitirale. Životinja uginula od, recimo, svinjske ili goveđe kuge biva duboko zakopana i prelivena krečom.
Grupi RNK virusa pripada i uzročnik kovida-19. On se menja, ali je daleko stabilniji od virusa gripa, koji je, uz svoju nestalnost izazvanu mutacijama i rekombinacijama (tzv. antigenska pomeranja), podložan radikalnim promenama strukture usled postojanja osam segmenata koji čine njegov genom. Pri istovremenoj infekciji različitim sojevima može da dođe do preraspodele čitavih segmenata (tzv. antigenski skok), što biva praćeno pandemijom. Novi virus korona srećom nema tu sposobnost, ali trpi stalne mutacije, od kojih se bar jedna u proseku ustaljuje svakih desetak dana.
Zbog lakoće prenošenja, pažnju svetske javnosti izazvao je soj B.1.1.7 sa svojih preko 20 mutacija. Smatra se da je potekao od nepoznatog „engleskog pacijenta”, već znatno oslabljene otpornosti usled prethodne bolesti, što je virusu olakšalo dugotrajno umnožavanje. Moguće je da je bolesnik lečen krvnom plazmom pacijenata koji su ozdravili ili prečišćenim antitelima izdvojenim iz njihove krvi, što je stvorilo tzv. evolucioni pritisak, terajući virus da se menja. To su, naravno, pretpostavke, ali je činjenica da je svet suočen sa unekoliko izmenjenim uzročnikom kovida 19. U međuvremenu su se, između ostalih, pojavile južnoafrička i južnoamerička varijanta.
To nisu sojevi koji deluju kao sasvim nepoznati uzročnici. Naše odbrambene snage ih prepoznaju, ali uz izvesne teškoće. Sledstveno, i vakcine pripremljene prema ranijim sojevima još deluju, mada im je efikasnost nešto smanjena. Proizvođači se prilagođavaju situaciji i pripremaju se da prave vakcine protiv aktuelnih sojeva. To nadgornjavanje sa novim virusom korona biće naša sudbina.
(Izvor Politika)
