U Vranju je 130 godina od rođenja prof. dr Đorđa Tasića obeleženo naučnom konferencijom posvećenom delu ovog znamenitog pravnika, inače Vranjanca. Tim povodom priređena je i izložba pod nazivom „Đorđe Tasić – život i delo”.
Izložba je urađena na osnovu bogate zaostavštine Riste M. Simonovića, znamenitog hroničara Vranja. Kao student on se oduševio profesorovim znanjem, poznavanjem pravne materije, i širinom obrazovanja. Kasnije je sakupio sva njegova dela i sačinio najpotpuniju bibliografiju. Dopisivao se profesorom Đorđem Tasićem o nekim problemima države i načina uređenja. Deo te prepiske prikazan je na ovoj izložbi.
Objavio knjigu o njemu, pod naslovom „Dva jugoslovenska velikana – Borisav Stanković i Đorđe Tasić”, samostalno izdanje autora, Vranje, 1982. Ovom studijom Rista Simonović otrgao je od zaborava ovog znamenitog Vranjanca. O njemu je, između ostalog, napisao: „Iako još mlad, Tasić je svakom prilikom i svuda sipao nove ideje, nova opažanja, donosio nove sudove, stvari razrađivao svestrano i s toliko finoće duha da je odavao sliku vrlo iskusnog i zrelog čoveka. Tasić je stalno osećao da mu nedostaje vreme za rad i zbog toga je uvek i svuda žurio, kao da je predosećao da će njegov životni dah rano biti presečen, uvek je u radu, i ukoliko je više žurio, utoliko su se pred njim sve više i više otvarali razni naučni i životni vidici…Nije bilo problema pred kojim je Tasićeva radoznalost zaćutala. Sve ga je zanimalo i sve je za njega u životu bilo važno.”
Zbog svojih slobodumnih stavova profesor Đorđe Tasić je aprila 1941. godine udaljen s Pravnog fakulteta, a 4. novembra iste godine uhapsili su ga okupatorovi pomagači. Posle maltretiranja i mučenja pušten je, a onda 25. avgusta 1943. godine ponovo je uhapšen (po prijavi sugrađana, kao antifašista) i sutradan streljan.
A o širini naučnog interesovanja profesora Tasića, Rista Simonović je napisao: „U naučnim radovima znalački je i naučno pisao o Vuku Karadžiću, Proki Jovkiću, Boži Kneževiću, seljaštvu i demokratiji, nacionalnom osećanju, političkom vaspitanju omladine, zakonitosti, jugoslovenskoj kulturi, defetizmu, Makijaveliju, Digiju, Kelzenu, odgovornosti države, ustavnom sudu, Platonu, običajnom pravu, ženskom pravu glasa, modernoj literaturi, inteligenciji i narodu, Dostojevskom, parlamentarizmu, suverenosti, jednakosti građana pred zakonom i mnogim drugim problemima koji zadiru u život društva i države.”
„Pravo i sociologija nisu bile jedine oblasti u kojima se stvaralački talenat Đorđa Tasića iscrpljivao… Kratko rečeno, Tasićev doprinos našoj pravnoj nauci bio je u ovome: tumačenje prava interseovalo ga je veoma mnogo i u tu oblast uveo je sociološku metodu koja se do tada nije primenjivala; nauku o državi i pravu podigao je na evropske visine, a fakultetsku nastavu za sve vreme rada vodio je na savremenim principima i metodama.”
Nije onda čudno što je profesor Đorđe Tasić 1935. godine bio jedan od osnivača Društva za sociologiju i društvene nauke, a i prvog sociološkog časopisa. „Ali kako je Tasić bio čovek širokih vidika i uvek sklon da u nauci traži istinu, kako je bio pravi naučnik, to mu nimalo nije smetalo niti bilo teško da još u doktorskoj tezi najavi postanak države i prava onako kako to čine marksisti..”, podseća Rista Simonocić.
Đorđe Tasić je uvek bio na strani pravde, protiv tiranije i autokratije: kao dekan Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta, sa još 30 pojedinaca, potpisao je zahtev kojim se tražila opšta amnestija za sve političke osuđenike (posle 6. januara 1929. godine najveći broj političkih osuđenika bio je iz redova jugoslovenskih komunista); sve studentske demonstracije posle 1930. godine pažljivo je pratio i svesrdno odobravao; nikako nije mogao da shvati mnoge akcije i radnje političkog rukovodstva zemlje između dva rata; kao dekan Pravnog fakulteta branio je Justina Popovića koji je bio optužen za plagijat. Zanimljivo je da su se njih dvojica, još kao deca iz dva sokaka, družili i odrastali, a da su se kasnije razišli jer je Tasić u časopisu „Raskrsnica” (1923) objavio tekst „O Dostojevskom J. Popovića i povodom njega” u kojem je izneo svoje neslaganje s Justinovim shvatanjem Bogočoveka kod Dostojevskog.
Zbog svojih slobodumnih stavova profesor Đorđe Tasić je aprila 1941. godine udaljen s Pravnog fakulteta, a 4. novembra iste godine uhapsili su ga okupatorovi pomagači. Posle maltretiranja i mučenja pušten je, a onda 25. avgusta 1943. godine ponovo je uhapšen (po prijavi sugrađana, kao antifašista) i sutradan streljan.
Po nalogu našeg oca, Simon Simonović je otišao kod prof. Antonija Tasića (Ekonomski fakultet), mlađeg brata, i od njega saznao istinu o stradanju i o poslednjim danima profesora Đorđa Tasića. Kada ga je Gestapo drugi put uhapsio, mlađi brat otišao je kod šefa beogradskog Gestapoa Emanuela Šifera, doktora prava iz Beča. „Pokazao mu je zbornik Pravnog fakulteta u Hajdelbergu, povodom šest vekova od osnivanja. Na uvodnom mestu bio je pozdravni tekst profesora Đorđa Tasića. To je bilo poznato šefu Gestapoa. Odgovorio mu je; „Prekasno! Svi ste ovde komunisti!”
Da li Đorđe Tasić već bio streljan? Ko to zna?” – zapisao je Simon Simonović.
Tomislav R. Simonović
