АРГУСОВ ПОГЛЕД

ЗА ДРУГАЧИЈЕ ЛЕЧЕЊЕ

Ректорат УБ (Пешчаник)

Тадашњи генерални секретар Националног савета за високо образовање Миодраг Поповић „оценио да ће нова законска решења имати несагледиве последице по развој високог образовања. Он је подсетио да је у анализи Европске асоцијације универзитета, аутономија универзитета у Србији релативно лоше оцењена, а да ће нова законска решења сигурно погоршати оцене у погледу организационе, академске и аутономије запошљавања”

 Проф. др Исидора Јарић

 Систем високог образовања у Србији изложен је многим инфекцијама који нагризају његово ткиво: дипломе стечене у самосталним трговинским радњама које се нострификују и омогућавају прелазак кандидата на више нивое студија, суспектни докторати који садрже плагиране делове текста, бесмислене описе метода који нису коришћени у истраживању које уз то и није део доктората, мастер дипломе стечене у научним областима којих дипломирани мајстори академског заната не могу да се сете… неки су од узнемирујућих симптома тешког стања пада академске честитости са којима се суочава високо образовање у Србији. Да то није прошло неопажено и изван граница Србије говори следећа вест.

Почетком марта објављена је вест да је на седници Борда Европске асоцијације за обезбеђење квалитета у високом образовању (European Association for Quality Assurance in Higher Education – ENQA) одржаној 20. фебруара 2020, Националном телу за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије (НАТ) одбијена молба за обнављање пуноправног чланства у овој организацији. Иако је рецепција ове вести, судећи по изјавама актера, у ресорном министарству и јавности, изазвала изненађење, за оне који прате прилике у високом образовању овакав епилог процеса дугог неколико година није изненађујући.

Некадашња Kомисија за акредитацију и проверу квалитета (KАПK) је, након успешно окончане екстерне евалуације Европског регистра за осигурање квалитета у високом образовању (European Quality Assurance Register for Higher Education – EQAR) у децембру 2012. поднела молбу за учлањење у Европску асоцијација за обезбеђење квалитета у високом образовању (ENQA), која је на основу извештаја EQAR-а и одобрена 25. априла 2013. Тако је KАПK добио статус пуноправног члана ENQA у трајању од пет година, уз напомену да би „било корисно обратити пажњу на препоруке панела, а посебно на она подручја у којима се очекује напредак која се помињу у Анексу дописа”1.

Пет година касније, након извршене поновне екстерне евалуације, ENQA је 19. марта 2018. обавестила KАПK да је 22. фебруара 2018. комисија ENQA „закључила да укупни ниво усаглашености са Стандардима и смерницама за осигурање квалитета у европском простору високог образовања (Standards and Guidelines for Quality Assurance in the European Higher Education Area – ESG) није довољан (подвукла ИЈ) да се обнови чланство KАПK-а у овој фази. KАПK показује напредак у одређеним областима, али постоје бројна питања која су забрињавајућа… Kомисија је стога одлучила да именује KАПK за ,члана који се преиспитује’2 (подвукла ИЈ) на период од две године”3. Нажалост, ова промена статуса KАПK-а прошла је релативно непримећено од стране јавности, иако је у допису јасно наглашено да „чланови који се ,преиспитују’ задржавају своја чланска права и дужности током периода разматраног чланства (највише две године)”.

О евентуалним последицама по систем и његове протагонисте није било јавне дискусије, а новодонети Закон о висoком образовању4 који је оштро критикован од стране академске и стручне јавности није довођен у везу са овим проблемом, иако се главна замерка изнесена на рачун овог закона тицала јасне интенције законодавца да централизује и монополише процесе одлучивања и управљања у високом образовању: „Закон о високом образовању представља удар на аутономију универзитета а… нова законска решења воде ка централизацији образовања, јер се за све пита Влада, Министарство просвете и министар” (Данас, 29.11.2017, „Више од 1.000 потписа за хитну измену образовних закона”).

Том приликом је тадашњи генерални секретар Националног савета за високо образовање Миодраг Поповић „оценио да ће нова законска решења имати несагледиве последице по развој високог образовања. Он је подсетио да је у анализи Европске асоцијације универзитета, аутономија универзитета у Србији релативно лоше оцењена, а да ће нова законска решења сигурно погоршати оцене у погледу организационе, академске и аутономије запошљавања” (ibid).

У октобру 2019, по истеку две године од донетог решења о промени статуса, ENQA комисија је спровела поновну екстерну евалуацију о чијем исходу је 28. фебруара 2020. обавестила НАТ. У допису стоји: „укупни ниво усаглашености са ESG-ом није довољан (подвукла ИЈ) за обнављање чланства у ENQA у овој фази. Kомисија је посебно забринута због питања у којима је постигнута само делимична усаглашеност са ESG-ом”5. У једној од препорука Kомисија се одређује и према променама насталим у међувремену: „агенцији се препоручује да ојача своју независност од… владе (подвукла ИЈ)”.

Да су надлежни били упућени у изгледност овакве одлуке да се наслутити из изјаве директорке НАТ Јелене Kочовић објављене 31. јануара 2020. на сајту Министарства просвете, науке и технолошког развоја под насловом „Факултетске дипломе из Србије валидне” и изјаве министра просвете Младена Шарчевића објављене 5. фебруара 2020. на истом сајту под насловом „Министар Шарчевић: Дипломе из Србије се не доводе у питање”. У својој изјави министар Шарчевић каже: „оснивањем Националног тела за акредитацију (НАТ) створено је потпуно независно тело”. У даљем тексту он појашњава: „Раније смо имали Национални савет за високо образовање и Kомисију за акредитацију и проверу квалитета, која није била независно тело. Систем је промењен доношењем Закона о високом образовању 2017… пријаве за акредитацију високошколских установа не иду више Министарству просвете већ НАТ-у, уплате за акредитацију такође директно том телу.”

Овај јавни монолог потакнут лошом савешћу упире прстом у структурне проблеме настале управо доношењем новог Закона о високом образовању током мандата министра Шарчевића. Имајући у виду да Закон о високом образовању у члану 16 каже: „Орган управљања Националног акредитационог тела је управни одбор. Управни одбор има седам чланова, које именује Влада (подвукла ИЈ), водећи рачуна о заступљености припадника оба пола… Члан управног одбора има право на накнаду за рад у износу који утврђује Влада (подвукла ИЈ)”.

Идеја коју износи Шарчевић о „потпуно независном телу” делује у најмању руку чудно. Ипак, ова интерпретативна дилатација појма „независно” очигледно није импресионирала доносиоце решења којим се НАТ-ова молба за обнављање пуноправног чланства одбија, а поновна могућност за упућивање молбе за промену статуса одгађа за две године. Од почетка мандата министра Шарчевића успавана академска заједница је немо и без већих отпора посматрала како он „реформише” доуниверзитетско образовање, не пружајући артикулисану и јасну подршку колегама запосленима у основним и средњим школама. Први значајнији отпор унутар академске заједнице артикулисан је поводом непримерено кратке „јавне дискусије” и доношења Закона о високом образовању 2017. Овим законом већ нарушеном имуно систему високог образовања преписан је погрешан протокол лечења, који је пацијенту са компромитованим одбрамбеним механизмом додатно нарушио интегритет и аутономију.

Противправне одлуке (попут оне коју је донела Скупштина Србије да су високошколске установе у обавези да приме документа кандидата који желе да упишу други или трећи ниво студија, иако су дипломе на претходном нивоу студија стекли на неакредитованим програмима основних или мастер студија), неодмерене изјаве министра које имају за циљ да релативизују одлуке за то надлежних органа (попут оне коју је дао након што је Одбор за професионалну етику Универзитета у Београду донео одлуку у вези са докторатом Синише Малог: „Да сам му шеф, ја га не бих дао јер добро ради свој посао”) и произвођење дискурса континуиране неизвесности индуковане каприциозном политиком доношења одлука којима се мењају услови у току процеса (попут скандалозног покушаја ретроактивног одузимања буџетских места Филозофском факултету Универзитета у Београду почетком јула 2019, након већ расписаног конкурса за упис студената на прву годину студија и одржаног пријемног испита према пропозицијама расписаног конкурса).

Под дејством неадекватног протокола лечења доктора без доктората симулирана стварност напредњачког матрикса открива труле, дисфункционалне и корупцијом компромитоване делове система, које више није могуће сакрити, а то потврђује и ова одлука Kомисије ENQA.

(Извор Пешчаник)

1 Видети више о томе у допису Full membership of CAQA in ENQA.

2 „member under review”.

3 Видети о томе више у допису Reconfirmation of membership of CAQA in ENQA.

4 Закон о високом образовању донела је Народна скупштина Републике Србије на седници Петог ванредног заседања у Једанаестом сазиву 27. септембра 2017..

5 Видети више о томе у допису Membership of NEAQA in ENQA.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар