Ustreptali ljubavnici, zaneseni pesnici i radoznali istraživači vekovima su upirali pogled gore, tražeći nadahnuće za svoje poduhvate. Pre svih i u ime svih, u „srce tame” Zemljinog najbližeg suseda i najvernijeg pratioca radoznalo pitanje odapeo je naš čuveni aforističar Milenko Žuborski: „Šta me seca sa Meseca?”
Kao što Mesec na Zemlji naizmenično izaziva plimu i oseku, tako mu ona uzvraća jačim privlačenjem (gravitacija). Svojevrsno „nadvlačenje konopca” odigrava se na rastojanju koje, u proseku, iznosi 384.400 kilometara (svetlost s Meseca na Zemlju stigne za 1,25 sekundi). Duboko u unutrašnjem omotaču Zemljinog kosmičkog saputnika, u veoma mekanom sloju, izmerena je toplota, što je dokaz da se on još hladi. I to traje – nećete verovati – gotovo četiri milijarde i 300 miliona godina!
Uslovi za opstanak na Mesecu veoma
su nepovoljni: danju temperatura
naraste do 100 Celzijusovih stepeni,
a noću se spusti 150 ispod nule.
Na noćnom (pokadkad i dnevnom) nebu vidimo samo jedan mesec, otuda mu se ime piše početnim velikim slovom. A nekada su bila tri, ali nisu postojali ljudi da ih posmatraju! Dva omanja u obliku asteroida – najviše 100 kilometara u prečniku – kao vojni lovci pratili su najvećeg, jedinog preostaleog, a gledano s naše planete ličili su na dve sjajne zvezde.
Nadvlačenje konopca
Matematički proračun pokazuje da su dva mala sledbenika opstala stotinama miliona godina u postojanim (stabilna) područjima privlačenja koja se nazivaju Lagranžove tačke. Na tim mestima vlada neka vrsta kosmičke ravnoteže, na koju je pre dva stoleća ukazao italijansko-francuski matematičar Žozef-Luj Lagranž.
Izračunato je da u Sunčevom sistemu ima pet takvih naročitih položaja, u kojima se privlačne sile većeg u manjeg nebeskog tela poništavaju; nalaze se u ravnoteži. Ukoliko tu zaluta treće, znatno manje, na duže vreme bude uhvaćeno u „gravitacionu klopku”. Zemlja i Mesec su se maltene ukopali u tom nadvlačenju, omogućujući svakojakim predmetima – kosmičkim i veštačkim – da veoma dugo kruže na odgovarajućoj udaljenosti.
Doskora je preovladavalo gledište da je poprilično krupan Mesec, u poređenju s planetom oko koje obigrava, odvajkada „vuk samotnjak”, nastao u sudaru Zemlje i neveličine Marsa pre četiri milijarde i 400 miliona godina. Ali on se vremenom udaljavao od Zemlje (i dalje to čini), a do tada ustaljenu putanju slabašnih „kosmičkih lutalica”, dva mesečića, poremetile su druge planete ili samo Sunce. Niko ne zna kako su skončali. A kome je Mesec potreban?
Još 1993. dvojica francuskih matematičara, Žak Laskar i Filip Robitel, izračunali su i pokazali da Mesec ustaljuje klimatske prilike na Zemlji. Da ga nema, na našoj planeti gravitaciono ometanje (privlačenje) ostalih planeta, naročito bliske Venere i ogromnog Jupitera, uveliko bi poremetilo nagib ose Zemljinog obrtanja oko same sebe.
Veliki iskorak u skidanju koprene s Mesečevog zagonetnog lica započeo je 21. jula 1969. kada je prvi čovek, američki astronaut Nil Armstrong, oprezno i uplašeno jednom nogom dotakao prašnjavu površinu. „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki skok za čovečanstvo”, izustio je, očigledno naučenu rečenicu, putnik iz „Apola 11”.
Izašavši iz omanjeg svemirskog broda, on je ispunio davnašnji čovekog san das iskorači u nazemaljska prostranstva i, na izvestan način, ponovio podvig Kristifora Kolumba koje je pre više od pet vekova stupio na tlo tražene Indije, kasnije prozvane Amerika (po Amerigu Vespučiju). Zašto su svi ljubopitljivci u tolikoj meri bili zaokupljeni nebeskim telom koje svojim sjajem nadmašuje sva ostala na noćnom nebu?
Pogled s tamne strane
Uslovi za opstanak na Mesecu veoma su nepovoljni: danju temperatura naraste do 100 Celzijusovih stepeni, a noću se spusti 150 ispod nule. Ludilo! Naučnici očekuju da – u geološkom smislu – vide Zemljin lik u ogledalu, jer su oba tela približne starosti.
Na Mesecu nema ni drmanja, ni
pomeranja. Osim toga, predviđa se
izgradnja naselja u kojme će biti
svemirsko poletalište za putovanje
do udaljenih planeta.
Uprkos mnoštvu podataka iz višegodišnjih istraživanja, Mesec je i dalje velika zagonetka. Zahvaljujući odsustvu vazdušnog omotača i vode na površini, mnogi ožiljci iz dalekih vremena sačuvani su do današnjeg dana. Kao da je preležao najteže dečje boginje. Meteoriti su mu jedini menjali lik, ostavljajući manja i veća udubljenja, ostalo se nije vidljivo promenilo. Zato što je na dohvat ruke, ukazuje se izvanredna prilika da se, u najvažnijim pijedinostima, sagleda i prošlost cele Sunčeve porodice.
Za slanje ljudske posade na Mesec valjalo je osmisliti (i sklopiti) veoma moćnu raketu, pa je taj zadatak poveren Verneru fon Braunu, genijalnom konstruktoru „Fau-2” kojima je Adolf Hitler zasipao London i Englesku. Saveznici su bivšeg esesovca zarobili pred kraj Drugog svetskog rata. Pomenuti tehnološki poduhvat jedino se može uporediti s programom „Menhetn”, izradom prve američke atomske bombe.
Zato što nema vazdušnog omotača, na suprotnoj ili tamnoj strani, koju nikada ne vidimo, biće opservatorija iz koje će astronomi dalje i bolje zavirivati u neispitane kosmičke predele. U uslovima male gravitacije, šest puta slabije od zemaljske i nepostojanja atmosfere, to je raj za osmatranja. Imajući u vidu da se Mesec sporo okreće (krug načini za 28 dana), imate utisak da zvezde i ostala nebeska tela polako prelaze preko njegovog svoda.
Posmatranje iz prvog svemirskog teleskopa „Habl”, koji obleće oko naše planete, podseća na razgledanje okoline iz čamca što se ljuljuška na vodi. Na Mesecu nema ni drmanja, ni pomeranja. Osim toga, predviđa se izgradnja naselja u kojme će biti svemirsko poletalište za putovanje do udaljenih planeta. Zahvaljujući znatno slabijoj gravitaciji, izbacivaće se 20-30 teži teret nego sa Zemlje, što će u istoj srazmeri umanjiti troškove. Naime, let teretnog broda do Meseca može da košta do milijardu dolara.
Zar otac kosmonautike Konstantin Eudardovič Ciolkovski nije odavni izrekao proročansku rečenicu: „Zemlja je samo kolevka čovečanstva”?
Gore ste mlađi
Uteha za ljude opsednute žudnjom za večnom mladošću. Neka kupe kartu za prvi let na Mesec. Zašto? Zato što će tamo izgledati mlađe. Naime, Zemljin svemirski pratilac je mlađi nego što se pretpostavljalo. Američki naučnici su na osnovu ispitivanja izotopa olova i neodijuma ustanovili da nije nastao pre 4,5 milijarde godina, već 200 miliona godina kasnije.
Plav od pepela
Godine 1883. vulkan je razneo tri četvrtine ostrva Krakatau u Indoneziji, i to je najveća prirodna nesreća novijeg vremena. Nešto slično zbilo se sa grčkim ostrvom Santorini u antičko doba.
Nastanak Meseca (NASA)
Naučnici su indonežanski udes odmah uporedili sa eksplozijom atomske bombe od 100 kilotona. Na 600 kilometara unaokolo ljudi su čuli zaglušujući prasak kao da su u blizini grmeli topovi. Procenjuje se da je buka dopirala na razdaljini of 4.500 kilometara i da je zvuk sedam puta obigrao našu planetu. Poginulo je 36 hiljada stanovnika, a stubovi dima i pepela uzdigli su se do gornjeg sloja atmosfere. I tada je mesec poplaveo. Zašto se to desilo?
Gusti oblaci vulkanskog pepela nosili su mnoštvo čestica veličine jednog mikrona (hiljaditi deo milimetra) koje su, u stvari, zaustavljale crvenu svetlost. Ostali deo spektra nesmetano se probijao. Gledajući kroz tamu mesec je izgledao plavo, pokatkad i zeleno.
Godinama se plavi mesec ukazivao na nebu, ali to nije jedino izneneđenje. Ljudi su opažali i ljubičasto sunce, a s večeri svetlucajuće oblake. Sunčevi zalasci su podsećali na ogromne vatre, pa su zbunjeni i uzbuđeni žitelji Njujorka i Nju Hevena pozivali vatrogasce da ugase požare.
Stefan Vukašin
