ARGUSOV POGLED

ZAPAD SE SAMOZAVARAVA

Christian Wiediger/Unsplash

Uobičajeno je da velike sile odbijaju da uvaže međunarodne promene kada počnu da gube moć. Ali ovo što se dešava sa EU i SAD prevazilazi sve istorijske analogije.


Alister Kruk

Pat Bjukenen je apsolutno u pravu kada kaže da u slučaju pobuna, istorija zavisi od toga ko piše narativ. Uglavnom to bude oligarhijska klasa, ukoliko na kraju prevagne. No, sećam se nemalog broja „terorista koji bi na kraju postajali naširoko uvaženi „državnici“. Tako se točak vremena okreće iz epohe u epohu.

Naravno, fiksirati narativ –neupitnu realnost, koja se smatra previše sigurnom, previše skupom da bi propala – ne znači da se on neće naći pred izazovima. Postoji stari britanski izraz koji lepo opisuje kolonijalno iskustvo (tihog) izazova tada dominantnom „narativu (kako u Irskoj, tako i u Indiji inter alia). Glasio je „nema drskost (dumb insolence, bukvalno „glupa nepokornost, prim. prev). To je ono kada je izvođenje individualnog čina pobune istovremeno i lično preskupo i besmisleno, pa tiho, kiselo ispoljavanje nemog prezira prema „vladarima sve govori. Ovo je vladajuću britansku klasu dovodilo do besa pošto ih je svakodnevno podsećalo na njihov deficit legitimiteta. Gandi je to doveo do savršenstva. A na kraju je njegov narativ taj koji je istorija bolje zapamtila.

Nerazumevanje realnosti

Međutim, sa globalnom kontrolom narativa od strane velikih tehnoloških korporacija (Big Tech, prim. prev.), ušli smo u potpuno drugačiji poredak stvari u odnosu na one rane britanske pokušaje suzbijanja neposlušnosti – kako to sažeto ističe profesorka sa harvardske Poslovne škole, Šošana Zubov: „Tokom poslednje dve decenije, posmatrala sam posledice naše iznenađujuće metamorfoze u imperije nadzora koje funkcionišu zahvaljujući globalnim arhitekturama bihejvioralnog monitoringa, analiza, targetiranja i predviđanja – to je ono što sam nazvala kapitalizmom nadzora. Na temeljima snage njihovih nadzornih sposobnosti i u cilju njihovih nadzornih profita, nove imperije izvele su fundamentalno antidemokratski, epistemiološki puč, koji karakteriše koncentracija znanja o nama bez presedana, kao i nekontrolisana vlast koja niče iz takvog znanja.

Kontrola narativa sada je došla do vrhunca: „To je suština epistemiološkog puča. Oni su prigrabili autoritet da odlučuju ko će imati kakva saznanja […] i bore se sa demokratijom povodom fundamentalnih prava i principa koji će definisati naš društveni poredak u ovom veku. Hoće li rastuća svest o ovom drugačijem puču … konačno da nas natera da se suočimo sa nezgodnom istinom koja lebdi nad nama u protekle dve decenije? Možemo imati ili demokratiju, ili društvo nadzora, ali ne možemo imati oba (kurziv autora).

Jasno je da ovo predstavlja veoma drugačiji rang „kontrole, a udružen sa protivpobunjeničkim tehnikama „terorističkog ometanja narativa koje je Zapad iskalio tokom „velikog rata protiv terorizma – dobija se zastrašujući alat za suzbijanje neslaganja kod kuće, kao i u inostranstvu.


Džo Bajden na okruglom stolu (AP Photo/Matt Slocum)

Međutim, sve ovo ima i jednu fundamentalnu slabost. Najprostije rečeno, kada ste toliko predani, toliko uronjeni u jednu konkretnu „realnost, druge „istine onda neće i ne mogu biti primećene. One ne štrče ponosno nad beskrajnom ravnicom konsenzualnog diskursa. One ne mogu probiti ojačanu ljušturu mehura vladajućeg narativa, niti se izboriti za pažnju elita toliko posvećenih upravljanju sopstvenom verzijom realnosti.

Velika slabost? Elite počinju da veruju sopstvenom narativu – zaboravljajući da je narativ začet kao jedna od mnogih iluzija, sa ciljem da zatoči maštu unutar njihovih društava (ali ne i onih drugih). One gube sposobnost da se odmaknu i sagledaju sebe onako kako ih drugi sagledavaju. Postaju toliko zanesene svojom verzijom sveta da potpuno gube sposobnost saosećanja ili prihvatanja tuđih istina. Ne mogu da čuju signale. Poenta je da kada se drugim državama nešto natura, bez strpljenja da se saslušaju, njihovi motivi i namere biće pogrešno protumačeni, a ponekad i tragično pogrešno protumačeni.

Primera je bezbroj, ali percepcija Bajdenove administracije da je vreme bilo zamrznuto  od momenta Obaminog odlaska sa funkcije, a onda nekako odmrznuto 20. januara, taman tako da Bajden može da nastavi tamo gde je stara era stala, predstavlja jedan primer verovanja u sopstvene bajke. Iskreno zaprepašćenje, pa i bes, Evropske unije usled toga što ju je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov u Moskvi opisao kao „nepouzdanog partnera, još jedan je primer toga kako su elite postale udaljene od stvarnog sveta i zarobljene u sopstvenoj autopercepciji.

„Amerika se vratila” da predvodi i da „postavi pravila puta” za ostatak sveta – to je ton koji možda ima za cilj da zrači američkom snagom, ali zapravo ukazuje na slabo razumevanje realnosti sa kojom se suočavaju SAD: Amerika se udaljila od Evrope i Azije još mnogo pre nego što je Bajden ušao u Belu kuću, pa i mnogo pre navodno remetilačkog Trampovog mandata. Zašto se onda SAD tako uporno samozavaravaju povodom toga?

Samozaljubljenost Brisela

S jedne strane, nakon sedam decenija globalnog primata, neizbežno postoji određena doza inercije koja bi omela bilo koju dominantnu silu da uvidi i svari značajne promene u skorašnjoj prošlosti. Međutim, u slučaju SAD, ova vrsta slepila za promene može se objasniti još jednim činiocem: to je fiksacija establišmenta da spreči spreči scenario u kojem bi rezultati izbora iz 2020. legitimizovali ishod onih prethodnih izbora. Ovaj fokus je pregazio sve ostalo. Toliko da je sprečio uočavanje promena u svetu, iako su im se odbijale pred nosom.

Ovo nije jedinstveno za Ameriku. Lako je shvatiti zašto je EU bila tako šokirana Lavrovljevim etiketiranjem EU kao „nepouzdanog partnera (što ona zapravo i jeste). Kako je bivši grčki ministar spoljnih poslova Janis Varufakis napisao povodom svojih iskustava u pokušajima da natera EU da sasluša njegove detaljne zaključke i predloge povodom finansijske krize u njegovoj zemlji: „Oni (evro grupa) su samo sedeli smrknutih lica, ne beležeći niti jedno slovce – mogao sam i da pevam švedsku himnu, eto toliko su obraćali pažnju na moje predloge. Njegovo iskustvo je standardni modus operandi EU. Evropska unija se ne bavi pregovorima. Molioci, bilo da se radi o Grčkoj ili Britaniji, moraju da prihvate vrednosti EU – i njena „pravila kluba.


Žozep Borel i Sergej Lavrov (EPA-EFE/Russian Foreign Affairs)

Visoki predstavnik Borel stigao je sa svojom dugom listom primedbi, sakupljenim od 27 država (od kojih neke imaju istorijsku listu žalbi na račun Rusije). Pročitao je zahteve i, nema sumnje, očekivao je da će Lavrov, kao Varufakis, ćutke da sedi dok prihvata ukore i „pravila kluba, kao i svaki aspirant koji razmišlja o nekoj vrsti funkcionalnog odnosa sa „najvećim potrošačkim tržištem na svetu. To je kultura EU.

A onda je usledila neslavna konferencija za medije na kojoj je EU nazvana „nepouzdanom. Svako ko je prisustvovao radu nekog tela EU koje donosi odluke zna protokol – ali dopustimo bivšem visokom funkcioneru EU da to opiše: Savet se bavi chefsachen, odnosno visokom politikom, a ne prizemnim regulativama – i to na zatvorenim sednicama. Na njima, izveštava Van Midelar, svih 28 šefova vlada (to je bilo pre Bregzita), koji su međusobno na „ti, slažu se povodom odluka koje možda pre toga nisu mogli ni da zamisle – pre nego što su se zajedno pojavili na blistavoj „porodičnoj fotografiji, uslikanoj pred hiljadu novinara okupljenih da čuju njihove poruke, koje same za sebe čine „neuspeh nemogućim, jer se svaki samit (uz jedan jedini onespokojavajući izuzetak) okončava porukom zajedničke nade i odlučnosti.

Lavrov, kao neki sirovi daleki rođak, nije znao kako da se ponaša u pristojnom društvu EU. Zaboga, ne možete prozivati EU!

Varufakis objašnjava: „Za razliku od nacionalnih država koje se pojavljuju kao stabilizatori u sukobima između društvenih klasa i grupa, EU je stvorena kao kartel sa zadatkom da stabilizuje profitne marže velikih centralnoevropskih korporacija (život je započela kao Evropska zajednica za ugalj i čelik). Posmatrana kroz ovu prizmu, tvrdoglava vernost EU propalim praksama počinje da dobija smisao. Karteli su dobri u distribuciji profita od monopola između oligarha, ali su užasni u distribuciji gubitaka. Takođe znamo da, za razliku od država, karteli se opiru bilo kakvoj demokratizaciji ili spoljnom uplitanju u njihov uski krug donošenja odluka.

Ovaj incident u Moskvi mogao bi da bude bledo zabavan, kad ne bi nedvosmisleno isticao kako samozaljubljenost Brisela (različita od one Bajdenovog tima) proizvodi sličan rezultat: odvojenost od spoljnog sveta. Sluša se, ali se ne čuje. Neprijateljska strategija Zapada prema Rusiji, kako je to Pepe Eskobar primetio u svojoj strateškoj analizi ruskih pozicija, uslovljena je idejom da Rusija nema kud – pa stoga mora da se oseća zadovoljno i počastvovano što EU poput hobotnice pruža svoje pipke prema Evroaziji. Zapravo sada je, sa pomeranjem centra geoekonomske gravitacije ka Kini i istočnoj Aziji, realističnije pitanje da li veliki evroazijski hartlend, s populacijom od 2,2 milijarde stanovnika, smatra vrednim da pruži svoje pipke ka EU i njenoj glomaznoj birokratiji.

Ovo nije mala stvar. Jedno je kad EU sikće zbog toga što ju je Lavrov spustio na zemlju u Moskvi. Potencijal Amerike da sluša ali ne čuje Rusiju i Kinu je nešto sasvim drugo. Pogrešno čuti i pogrešno shvatiti ove dve zemlje zadire u pitanja rata i mira.

(Izvor Novi Standard)

O autoru

Stanko

1 komentar

  • Američka privreda uglavnom živi od rata, Tramp nije započeo ni jedan rat i to mu je najveći greh, Bajden je rešio da to promeni i izgleda rešio da zarati sa Rusijom i Kinom uz podršku EU, a šta drugo očekivati od nacija koje su se razvijale na osnovu porobljavanja, uništavanja, starosedeoci u Americi, i crpljenja resursa od drugih država, uglavnom u Africi i Aziji.

Ostavite komentar