Prema novoj naučnoj studiji podružetak na stražnjici izgubili su odjednom, a ne postupno.
Pre otprilike 25 miliona godina naši su preci izgubili rep, a genetičari su sada verovatno otkrili genetsku mutaciju zbog koje majmuni poput nas ne mogu imati produžetke na stražnjici. Ako se pokaže da su u pravu, to znači da je rep iščezao iznenada i da se ta promena nije događala postupno.
Moglo bi se to uporediti sa situacijom kada se u priručniku zalepe dve stranice, pri čemu se gubi deo uputstva. To znači da je proteinu TBXT često nedostajao ključni deo.
Bo Sija iz Medicinskog centra Univerziteta Njujork ispričao je da je nedavno u saobraćajnoj nesreći povredio kokcij, repnu kost koja je zapravo ostatak davnog repa. „Bilo je stvarno bolno. Stalno sam se prisećao toga da mi na tijelu imamo rep”, rekao je dotični naučnik, a prenosi časopis New Scientist.Nakon toga on je odlučio da istraži genetsku osnovu gubitka ovog čovekovog produžetka. Sve mutacije koje uzrokuju gubitak repa trebalo bi postojati kod čovekolikih majmuna, ali ne i kod majmuna.
Geni dve vrste majmuna
On i kolege uporedili su 31 gen te dve vrste povezan s gubitkom repa i nisu pronašli ništa u područjima kodirajuće sekvence za belančevine. CDS (coding DNA sequence)ili kodirajuća sekvenca deo je transkripta koji se prevodi u protein.Nakon toga su pregledali takozvanu smeće (junk) DNK, koja se nalazi unutar gena. Nekodirajuća DNK sadrži vrlo raznolike nizove DNK koji su često skloni velikom broju ponavljanja. U početku je biološka funkcija velikog jela nekodirajuće DNK bila nepoznata, pa su stoga ti delovi prvobitno nazvani junk DNA ili „genomsko smeće”.
Bo Sija je otkrio da se kod pretka čovekolikog majmuna u nekodirajućoj DNK repnog gena nalaze elementi Alu. Alu elementi su neka vrsta genetskih parazita koji se kopiraju i lepe po celom genomu. Stručnjaci su u tom području pronašli dva takva elementa s komplementarnim sekvencama koji su se vezali i napravili petlju u mRNA (informaciona RNK). Moglo bi se to uporediti sa situacijom kada se u priručniku zalepe dve stranice, pri čemu se gubi deo uputstva. To znači da je proteinu TBXT često nedostajao ključni deo.
Neka od objašnjenja temelje se na tome da su ga čovekoliki majmuni izgubili jer su se počeli kretati na drugačiji način, poput uspravnog hodanja među granama.
Istraživači su napravili nekoliko eksperimenata da bi dokazali svoju pretpostavku. Primerice, otkrili su da miševi sa ovom mutacijom imaju kombinacije TBXTproteina pune dužine i nedostajućeg dela i da to obično dovodi do potpunog gubitka repa. „Da se nešto ovako dogodi odjednom jeste značajan momenat, jer nam onda ne trebaju milioni godina uzastopnih sićušnih promena”, rekla je Kerol Vord sa Univerziteta Misuri. I dodala da, iako među fosilima nema dokaza o postupnom gubitku repa, za sada ima premalo fosila da se isključi takva mogućnost.
Fosili ne nude odgovor
Ono što ovaj nalaz ne može reći jeste zašto su naši preci izgubili rep, odnosno zašto je evolucija odabrala baš ovu mutaciju. Neka od objašnjenja temelje se na tome da su ga čovekoliki majmuni izgubili jer su se počeli kretati na drugačiji način, poput uspravnog hodanja među granama. „No, ako gledamo fosile, oni ukazuju na to da su prvi majmuni bez repa još uvek hodali na sve četiri noge”, kaže Vord.
Sija i Janai misle da je morala postojati snažna prednost gubitka repa jer ova mutacija ima i nedostatak. Neki miševi s tom mutacijom razvili su abnormalnosti na kičmi, poput spine bifide (rascep kičme). Smatraju da postoji mogućnost da je relativno visoka stopa spine bifidekod ljudi relikt gubitka repa pre mnogo miliona godina.Istraživanje naslovljeno The Genetic Basis of Tail-loss Evolution in Humans and Apes objavljeno je na serveru BioRxiv.
(Izvor Indeks)
