SA ONE STRANE DUGE

ZBOGOM, LAZO

Jevgenij Bjatov/Sputnjik

Jevgenij Bjatov/Sputnjik

Čim su nadmeno uzele diplomu FPN, sve mlade kandidatkinje za honorarni posao u Večernjim novostima raspitivale su se, glasno ili šapatom, gde sedi Miroslav Lazanski.


Predrag Vasiljević

Bio je to decembar 2000. u lavirintu beskrajnih hodnika zgrade Borbe”, kada je i autor ovih redova prvi put čuo zvuk pisaće mašine pod sopstvenim prstima i miris olova – iz prve ruke.

Da, u svojoj grandioznoj novinarskoj epopeji, Lazanski je te zime, posle pada Slobodana Miloševića, pisao u Novostima” koje je vodio Manjo Vukotić.

Muški deo mlade novinarske ekipe bio je ljubomoran na Lazu. Alfa novinar, često u maskirnoj uniformi, uvek preplanuo i kicoški skockan, leteo je tada od blatnjavog rova do prvog reda izbora za mis.

Samo nikad nije bio tamo gde su ga mnogi priželjkivali – u redakciji.

Slao je i doturao zapise iz Avganistana i Iraka, geopolitičke analize, reporterske crtice iz prve ruke, bolne skice iz dubina srpske patnje…

Samo ga niko nikada nije video da piše tekst.

„Ne, Laza ne sedi, Laza stoji, a i to možeš videti retko”, odgovarali su iskusni urednici novinarskim šiparicama koje su se raspitivale.

I za razliku od svih, u redakciju je ulazio iznenada, neočekivano, kao osvajač, vitez na konju, ratnik sa perom umesto sablje.

Nikad gord, nikad namrgođen od razmišljanja ni nadmen od popularnosti, uvek dečački blentav, spreman za štos i infantilni belaj, gimnazijalski radoznao i neobuzdan.

Protutnjao bi nasmejan potuljenim novinarskim sobama u kojim su se pisale ozbiljne analize”, dobacivao devojkama, peckao i provocirao, ležerno flertovao sa svima – od portira do kafe kuvarice, kolega i glavnog urednika. Imao je isti odnos.

Ako ti se desi da te ne sačeka primerak novina na radnom stolu, znaj – tuda je prošao Lazanski.

Njegov ritual je bio da, u retkim trenucima kad obilazi redakciju, ne uzima novine sa pulta gde su birokratski bile naslagane, već ih je krao nekom kolegi koji trenutno nije tu.

I to je bila poruka. Stara, suštinska, novinarska. Ako ne čuvaš vest, neko će ti je maznuti. I to ne neko, nego Laza.

Posle 17 godina, kad sam iz Novosti” prešao u Sputnjik”, Lazanski je ovde imao svoju emisiju.

Nije se uopšte promenio. Niti je stario. I dalje nije nigde sedeo, osim u studiju dok traje snimanje, a i za to ga je trebalo nahvatati, uhapsiti”, privesti. Nije prestajao da se smeje i da vragolanski koketira.

Kao najbolji svetski novinari, bio je vrhunski blefer. Mačka koja se dočekuje na sve četiri bez obzira da l’ ga baciš u ratni pakao ili u ambasadorsku rezidenciju.

Lak na druženju, uvek tiražan, sa magnetom u džepu košulje koji privlači čitaoce i gledaoce.

Iza tog magneta kucalo je veliko novinarsko srce. Jutros je stalo.

Neće imati ko više da krade novine. A sve je manje onih koji umeju i da ih pišu. I da ih čitaju.

Zbogom Lazo, otišao si kao i uvek – iznenada. Kao udarna vest. Kao eksplozija.

Kao oluja – na dan Oluje.

Novinarski. Do kraja.

(Izvor Sputnjik)

(Foto autora Novosti)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar