ARGUSOV POGLED

ŽELIM DA ZNAM ŠTA ŽELIM

Slavoj Žižek (Bi-Bi-Si).

Bez koncepta, pa zvao se on „nasumično upucavanje prolaznika ili „šutiranje malograđanina u stražnjicu, nema posvećivanja sa strašću. A bez takvog, i samo takvog posvećivanja, nema zadovoljstva u obavljenom činu, ma šta on trebalo da bude. Nema života, zapravo.

Ana Pavlović

„Najjednostavniji surrealistički akt” – kliknuo je 1930. Andre Breton u Drugom manifestu nadrealizma – „predstavlja strčavanje na ulicu s otkočenim revolverom, te nasumičan odstrel po gomili”. I to mu još ne bi dovoljno, već pojasni: „Da, pre žudim da saznam da li je neko agresijom obdaren nego da li je agresija opravdana“, i malo dalje: „Ja naravno ovaj akt ne preporučujem (između ostalog) i stoga što je jednostavan, a i zato jer bih, insistirajući na njemu, došao u iskušenje da svakog nekonformistu buržoaski upitam zašto ne bi počinio samoubistvo”.

Pogledajmo dalje kako nam istorija umetnosti namiguje: „Mi ne volimo ni umetnost, ni umetnike”, izneće dadaista Luj Aragon 1920. godine. „Dođavola sa piscima, slikarima, muzičarima, vajarima, religijama, republikancima, rojalistima, imperijalistima, anarhistima, socijalistima, boljševicima, političarima, proleterima, demokratama, buržujima, aristokratama, armijama, policijama, domovinama, prestanimo konačno sa svim tim imbecilnostima, ništa više, ništa više, NIŠTA, NIŠTA, NIŠTA!”

Da bi osam godina kasnije, evoluiravši u jednog od osnivača nadrealizma, taj isti Aragon u „Traktatu o stilu” rezignirano poručio: „Tako je čitav svet počeo razmišljati da ništa nije važno, da dva i dva ne čine nužno četiri, da umetnost zbilja nije važna, da je biti pisac prilično prokleto, te da je ćutanje zlato… Nema tog prljavog malograđanina koji svoje sline još uvek briše o skute gospođe svoje majke, a da već ne počinje ljubiti idiotske slike. Ubijte se, ili se nemojte ubiti, ali ne vucite svetom svoje puževe od agonija, svoje prerano formirane strvine; bude li vam i dalje ta drška revolvera virila iz džepa, neodoljivo ćete izazvati pokret noge prema vašoj stražnjici.”

Slavoj Žižek poentira da zapravo kupujemo
sve manje samih stvari, a sve više životnih
iskustava: „iskustva seksa, ishrane,
komunikacije, kulture, sudelovanje u stilu
života; kupujemo formu u gimnastičkim
salama, duhovno prosvećenje upisom na
tečajeve transcendentalne meditacije.

Ovi citati izvrsno upućuju na plesnivost sadašnjice. „Dada” je posedovala tu prednost naivnosti koja je odavno vosparila, zastirujući ljupko bledilo ružičastog diletantizma. Od Ničea smo naučili da je Bog mrtav, a od „Dade” da je mrtva umetnost. Je li to možda znak: kucnuo je čas ponovnog potopa – stoga ne prezajmo u očajničkom pokušaju da se snabdemo jednim blistavim alibijem?

Slavoj Žižek u eseju o pobornicima organske ishrane koji „glupim verovanjem da su kupljene polutrule, preskupe jabuke zdravije, misle da pokazuju svoje globalno osvešćeno, brižno lice”, poentira da zapravo kupujemo sve manje samih stvari, a sve više životnih iskustava: „iskustva seksa, ishrane, komunikacije, kulture, sudelovanje u stilu života; kupujemo formu u gimnastičkim salama, duhovno prosvećenje upisom na tečajeve transcendentalne meditacije, a sopstveni imidž pohodeći restorane u koje zalaze ljudi sa kojima želimo biti povezani”.

Tako kupljena iskustva alavo konzumiramo ne bi li nam život bio/postao smisleniji i ugodniji. Kako je onda moguće, pita se Žižek, da u našoj eri produhovljenog hedonizma, gde je sreća jasno definisani životni cilj, teskoba i depresija naprosto eksplodiraju na sve strane?

Čini se da se sve više brka izbor sa akcijom, kao i odlučnost pred mnogobrojnim ponuđenim informacijama sa neobuzdanošću. Neobuzdanost nije isto što i sloboda – štaviše, često se graniči sa monotonošću. Ova, hajdemo reći, duhovna devijacija se da lako analizirati prostom degradacijom zamisli: na putu ka idealnom savršenstvu, od zacrtane rigorozne šeme najpre odstupamo zbog nepredvidljivih, a zatim sve više „zaraznih” pogrešaka. Pre ili kasnije, stižemo do „nevažeće” šeme u kojoj više nema pravila igre; figure koje treba da  povlačimo nam izmiču, a njihov nam oblik naočigled „curi”.

Bez koncepta, pa zvao se on „nasumično upucavanje prolaznika” ili „šutiranje malograđanina u stražnjicu”, nema posvećivanja sa strašću. A bez takvog, i samo takvog posvećivanja, nema zadovoljstva u obavljenom činu, ma šta on trebalo da bude. Nema života, zapravo.

(Izvor RTS)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar