ŽIVETI ŽIVOT APSURDA

Zašto je Sizifov posao sinonim za apsurdno delanje? Alber Kami kaže da je Sizif apurdan jer je svestan – svestan je da će se stena, koju po kazni neprestano gura na vrh jednog brda, ponovo skotrljati. Svesnost situacije – to je osnov apsurda. A Sizif smo svi mi, manje ili više. Ipak, Kami pita „da li je Sizif zbog toga nesrećan?” i odgovara da ga, ipak, i pored svega, treba videti kao srećnog. „Sama mogućnost da se dođe do vrha dovoljna je da ispuni ljudsko srce”.

Ivan Vučković

Najpre, ko je Alber Kami? Ili, još bolje, da li je Kami književnik ili filozof? Ovo pitanje se, u poslednje vreme, neretko postavlja, a odgovor se problematizuje do u nedogled. Ipak, čvrsto sam ubeđen da oko toga ne treba dizati prašinu. Zašto? Mnogi, kako laici tako i stručnjaci, često govore kako je Dostojevski filozof, ili kako su to, recimo, Stendal, Gogolj, Čehov ili Kafka. Odmah ću reći – odgovorno i bez ikakve sumnje tvrdim da je ovakvo razumevanje (takvih) pisaca pogrešno. Ni Dostojevski, ni Stendal, ni Gogolj, pa ni Čehov ni Kafka nisu, pre svega, osetili potrebu da se, pored književnog stvaralaštva, okušaju i u filozofskom stvaralaštvu. Po dubini misli i temama koje obrađuju svakako su brilijantno uplovili u samu srž određenih filozofskih problema, ali ne esejima ili filozofskim tekstovima druge vrste, već pripovetkama, dramama, romanima.

Situacija je ista čak i ako, van književnosti, u razmatranje uvedemo vrhunske reditelje, slikare ili muzičare poput Andreja Tarkovskog, Dejvida Linča, Tomasa Vinterberga, Hijeronimusa Boša ili Džonija Keša. Shodno tome, reč je o književnicima (umetnicima), doduše umetnicima najvišeg ranga, ali ne i o filozofima. Ako sada u razmatranje uvedemo Kamija videćemo da postoji određena, prilično velika razlika jer, pored književnih dela, on je pisao filozofske eseje, i to, u najmanju ruku, podjednako uspešno. Dakle, odgovor na, pokazuje se, prilično trivijalno pitanje, glasi: Kami je i književnik i filozof, i kao takvog ga treba razumeti. Šta je esencija njegovog stvaralaštva i čemu je bliži, književnosti ili filozofiji, mislim da je nepotrebno razmatrati. Što se biobibliografskih podataka tiče na ovom mestu ćemo ih preskočiti jer verujem da vam je to već uveliko poznato i jasno.

* * *

U eseju „Mit o Sizifu”, objavljenom usred trajanja Drugog svetskog rata, vrlo jasno se i vrlo konkretno obrađuju problemi ljudske egzistencije, pitanje i problem apsurda kao posebnog, nezaobilaznog pojma te gotovo i sva ostala pitanja koja su, uže ili šire, vezana za jedan, po Kamijevom mišljenju, primarni ljudski problem – problem smisla u ovom svetu u kome smo na način na koji jesmo. Primarno pitanje kojim se, dakle, Kami bavi u svojim esejima jeste šta mi, takvi kakvi smo, možemo da postignemo ovde? Da li treba, i ako treba, zašto treba da živimo?

Naslovnica

U jednom poglavlju, na kraju knjige, Kami priča jednu priču – nekakav čovek je sedeo kraj kade i pecao. U jednom trenutku dolazi psihijatar (najverovatnije na poziv njegove supruge) koji je zastao do kade i pažljivo počeo da posmatra situaciju u kojoj se našao. Ipak, ne obazirući se ni najmanje, čovek je hladnokrvno nastavio da peca. Međutim, posle izvesnog vremena, da bi mu doskočio, psihijatar ga upita – izvinite, dozvoljavate li da pitam – kako ide ulov, trza li riba? Čovek se okrenu, letimice ga pogleda, pa mu, vrlo jasno i hladne glave, odgovori – gospodine, šta nije uredu sa Vama, pa ovo je kada.

Ovako se, po Kamijevom mišljenju, može tumačiti Kafkino stvaralaštvo jer, kaže on, kadgod Kafka želi da prikaže apsurd, on se služi koherentnošću. Ipak, šta to znači? Šta je to koherentnost? U logici, što nam je u ovom slučaju i najznačajnije, koherentnost je jedna vrsta teorije istine. U čemu je problem sa koherentnošću? Koherentnost je često jedna velika igrarija jer, sudeći po toj teoriji, moguće je da jedan celovit sistem bude koherentan, da u njemu nema nikakvih protivrečnosti, ali da u celini bude potpuno pogrešan, čak apsurdan. Priča koju smo imali prilike da čujemo upravo to i hoće da nam kažei pokaže. Zbog toga, koherentnost se često koristi u pseudo-retorici i pseudo-politici, npr. ukoliko jedan od predsedničkih kandidata nikada nije pobedio na izborima a stalno govori kako će sledećeg puta konačno pravda trijumfovati, te će baš on dobiti izbore – nedvosmisleno se kreće u okviru koherentnosti kao jedne neuhvatljive, ali očigledno neistinite priče.

Ipak, postoji ogromna razlika između političke i umetničke koherentnosti. U čemu se ona sastoji? Umetnost, za razliku od politike ili nauke, jeste lažna, ali ona nema za cilj da bude istinita. Umetnost nema za cilj da nam potura laž kao istinu (setite se politike!) već da nam stvari prikaže iz jedne moguće perspektive, iz jednog od mnogih mogućih viđenja nečega što bi se, u najširem smislu, moglo razumeti kao istina. Ribar u kadi hoće da nam kaže – u čemu je problem? Ja znam da je ovo kada i znam da je nemoguće da bilo šta ulovim, ali ipak želim da pecam. Upravo to i Kami hoće da nam poruči – luksuz je, a neophodnost, gledati apsurdu u oči. Dakle, luksuz je (a neophodnost) shvatiti kako je ovaj život apsurdan, a opet živeti! „Bežanjem od problema problem se još više produbljuje” – kaže na jednom mestu Niče.

I upravo je o tome reč – ukoliko bežimo u neki onostrani svet, u nekakav besmrtni život, izgubićemo i taj život (koji je ništa drugo do fikcija) ali, još strašnije, i ovaj život ovde, koji je, iako temporalan, ipak realan, ipak je tu na način čuvenog filozofskog terminaDas Dasein, na način Hajdegerovog tu-bitka. Ukoliko bežimo od ovakvog stanja stvari u ma kakve imaginarne svetove spasenja, vršimo filozofsko samoubistvo¹. Ipak, Kami jasno kaže kako ga, od filozofskog samoubistva, više zanima samoubistvo samo – golo samoubistvo – ono samoubistvo koje je naizgled prosto – kada čovek, iz nekog ovakvog ili onakvog razloga, oduzme sebi život.

Na samom početku eseja „Mit o Sizifu” Kami kaže da će se baviti apsurdnim osećanjem a ne apsurdnom filozofijom, te da, dakle, nikakva metafizika (kao temelj tumačenja) nije u igri. Metafizika, na ovom mestu, prosto, ne drži vodu, pa nam stoga i nije potrebna. Možda je ovo jedan od osnovnih razloga što Kamijev „Mit o Sizifu” nema toliko zvaničnih značajnijih tumačenja i/ili kritika. Ipak, bez obzira što je ovo delo pisano naizgled prostim jezikom svakodnevice, „Mit o Sizifu” nije ni najmanje lak za tumačenje. Štaviše, ukoliko mu se pristupi potpuno opušteno i nepažljivo, verujem da se može razumeti čak radikalno pogrešno. Svakako, nije potrebno tumačiti Kamijev jezik ni kao skup nekakvih alegorijskih slika ili metafora, ali isto tako ni kao nešto što je već samo po sebi jasno, prosto i razumljivo. Naravno, da bismo tumačili Kamijev „Mit o Sizifu” nije nam potrebno detaljno poznavanje istorije filozofije ali je, ipak, poželjno razumeti filozofsku perspektivu iz koje Kami nastupa kada iznosi svoje ideje, svoja shvatanja i svoja zapažanja. Pri tumačenju ovog dela vredi uzeti u obzir onu Ničeovu da treba biti krava a ne moderan čovek te da je preživanje nužan uslov za razumevanje Kamija – čitati polako, ozbiljno (naravno, ne metafizički ozbiljno!) i strpljivo.

Alber Kami (Wikipedia/Robert Edwards)

Samoubistvo kao osnovni filozofski problem – ipak, valja odmah reći da samoubistvo nije uzrok Kamijevog stvaranja dela „Mit o Sizifu”, već posledica. Kami jasno kaže da nikada nije video nekoga da je umro (odnosno da se ubio) zbog nedostataka ontoloških argumenata i dokaza. Šta je biće, da li je ono konačno ili ne, da li je ono deljivo ili nedeljivo? – po Kamijevom mišljenju, jednostavno, nije primarno pitanje koje bi trebalo da postavimo. Setimo se samo razgovora između pisca i fizičara u filmu „Stalker” kultnog reditelja Andreja Tarkovskog. Istine poput trougao može biti jednakostranični, jednakokraki ili pravougli nam ne znače ništa ukoliko nam je smisao življenja potkopan. Jedna izuzetno čudna stvar, ako ne i ozbiljna protivrečnost je ta što – upravo zbog tema kojima se bavi i to van i bez pomoći metafizike – Kamija mnogi, okorelo knjiški, ali ne i nevažni filozofi, shvataju, i shvatali su, prilično neozbiljno – u tom smislu i po tim kriterijumima Kami je filozof drugorazredne kategorije – nešto slično njemu su i Kjerkegor, Niče, Šopenhauer, Markuze, Bodrijar i drugi. Naravno, da ovakvo rasuđivanje nije tragično, svakako bi bilo izuzetno smešno i zanimljivo. Nije li, ukoliko namerno hoćemo da provociramo, situacija potpuno suprotna? Nisu li, po važnosti tema, ovi filozofi zapravo primarni, u odnosu na npr. Lajbnica, Hegela ili Spinozu? No vratimo se našoj temi.

U knjizi „Mit o Sizifu” se zapravo traži odgovor na pitanje zašto da živim, tj. malo radikalnije, da li je potrebno da se ubijem? A šta znači ubiti se? Ubiti se znači priznati – priznati da nas je život prevazišao i da nam je smisao potkopan! To se, kako autor kaže, dugo sprema u svom srcu. Ipak, da li je potrebno ubiti se? Kami daje odrečan odgovor – prosto – on nije za opciju samoubistva kao rešenja za izlaz iz apsurda u kome se nalazimo, iako nam temelj iznova i iznova izmiče. Mi ne možemo nikada do kraja da spoznamo sebe, da znamo ko smo, ali, iako je situacija beznadežna i bezizlazna, to ne znači da je potrebno da sebi oduzmemo život. Treba živeti apsurd.

Po Kamijevom mišljenju, ne postoji nikakva mogućnost da se mi izvučemo iz ove temporalnosti te da živimo u nekakvom večnom blaženstvu – jednostavno, ne smemo dozvoliti da nas priče o onostranom prigrabe. U ovome se nalazi matrica apsurda i iz nje, uslovno, proizilaze svi drugi osećaji apsurda koji nas mogu sustići na svakom ćošku.

Ipak, sada sasvim legalno možemo postaviti pitanje šta je to apsurd? Ima li apsurd bilo kakvo jasno određenje, ikakvu definiciju? Ukoliko bacimo pogled u bilo koji rečnik, ili u bilo kakvu enciklopediju, naći ćemo sledeća značenja: protivrečno, besmisleno, nemoguće i sl. Ovo nam je sada od izuzetne pomoći. Međutim, možda je bolje pitati gde se nalazi apsurd? Apsurd nije ni u čoveku ni u svetu – već u njihovom odnosu, u odnosu čoveka sa svetom. Tek kada čovek pokuša da od sveta dobije nekakve primordijalne, iskonske odgovore otvara se beskrajno polje apsurda. To je ono što se u filozofiji najbolje objašnjava sintagmom indiferentna reka sveta. Svet nam ne daje nikakve odgovore – ma koliko da na kolenima filmski vičemo zašto? nikada nećemo dobiti nijedan odgovor (sem onoga za koji se sami budemo izborili!). S druge strane, apsurd leži u raskolu između sredstava i cilja – kada nedovoljno dobrim sredstvima pokušavamo da ostvarimo zadati cilj – ponovo nailazimo na apsurd. Tako, kaže Kami, ukoliko vidimo nekog čoveka da golim rukama juriša na tenk reći ćemo – evo apsurda!

Dakle, ukoliko sredstva kojima se služimo ne mogu da dovedu do cilja kome težimo – nailazimo na apsurd. U tom smislu valja razumeti zbog čega se Kami odrekao jednog metafizičkog tumačenja stvarnosti jer, ukoliko mi pokušavamo da smrt tumačimo kao nekakav novi život, ništa nećemo rešiti već ćemo samo još više zakomplikovati već prilično komplikovanu situaciju u kojoj se nalazimo. Priča o večnom životu ne rešava ništa. Po Kamijevom mišljenju, ne postoji nikakva mogućnost da se mi izvučemo iz ove temporalnosti te da živimo u nekakvom večnom blaženstvu – jednostavno, ne smemo dozvoliti da nas priče o onostranom prigrabe. U ovome se nalazi matrica apsurda i iz nje, uslovno, proizilaze svi drugi osećaji apsurda koji nas mogu sustići na svakom ćošku. Razum nije beskoristan, ali je ograničen te, kada razum postane ne-razuman, kada prekorači svoja ovlašćenja i svoje granice, rađa se apsurd. Shodno tome, razum dela u okviru svojih granica pa neke probleme njime jednostavno ne možemo rešiti.

S tim u vezi, živeti znači pustiti da živi apsurd. Suočiti se sa apsurdom a ne kukavički bežati – to je svojstvo hrabrog, pobunjenog čoveka!² „Za čoveka koji nije ograničen nema lepše predstave od predstave inteligencije uhvaćene u koštac sa stvarnošću koja ga prevazilazi”– kaže Kami. Nažalost, još jednom, metafizika nam tu ne može pomoći. Ipak, ukoliko je situacija ovakva, a po svemu sudeći jeste, možemo se s pravom zapitati – da li, s obzirom na to da smo nužno smrtni, postoji nekakvo zlo? I ovde Kami (nasuprot, recimo Lajbnicu) vrlo pribrano i prosto odgovara – najveće zlo je prerana smrt. Smrt, sama po sebi, nije zlo i ne treba je doživljavati kao zlo.

Jedino je prerana smrt zlo. Ipak, zašto? Odgovor je, suštinski, prilično prost – prerana smrt nije ništa drugo do ,nemogućnost ostvarivanja svojih potencijala’. Prerana smrt je zlo zbog toga što je meni onemogućeno da ja budem ja, tj. zato što ja ne mogu do kraja da budem ja. Dakle, prerana smrt jeste najveće zlo zbog toga što ja ni na koji način ne mogu da ostvarim svoje potencijale. Moji potencijali, ma kavi da jes, tim činom, zauvek su prekinuti.

Prerana smrt kao propuštena dobit. Mi ćemo svakako okončati svoj život ali je ipak poželjno da to što duže ,odložimo’. Dakle, ko je apsurdni čovek? Apsurdni čovek je onaj čovek koji, svestan svoje prolaznosti, nastavlja da živi – bira život. Kami stoga kritikuje Kirilova, lika F.M Dostojevskog, koji, shvativši da nema boga, dolazi na ideju da se ubije i da na taj način i sam postane bog. Kami, prosto rečeno, smatra da za tim nema potrebe, tj. da takav čin neće promeniti ništa – ili – još bolje – takav čin ne bi bio čin hrabrosti, već kukavički čin, čin predaje i bekstva. Smrt je svakako naša jedina sudbina i nema potrebe juriti za njom. „Smrt se nas ništa ne tiče jer dok god jesmo nema smrti a kada smrt dođe onda više nismo” – kaže Epikur. Stvar je prosta – nemoguće je imati iskustvo smrti pa, shodno tome, ne treba brinuti.

Vilhelm Diltaj (Wikipedia)

Vilhelm Diltaj, Kamijev prethodnik, takođe iznosi stanovište da nema konkretnosti i individualnosti bez prolaznosti. I po Diltajevom mišljenju razumsko tumačenje života je samo deo tumačenja života (pored htenja, osećanja, volje i sl.). Sada, možemo se ponovo zapitati, ko je apsurdni čovek? Glumac jeste, pisac nije. Zašto? Za razliku od glumca, pisac čuva nadu i ako je nepriznat dok glumac bivstvuje u trenutku – glumac, za razliku od pisca, uspeva ili ne uspeva i kod njega, što je bolji, sve se više poistovećuju one, naizgled oprečne kategorije, izgledati i biti. Kod glumca – isto je izgledati i biti. Glumac je savršena simulacija. I u tome možemo ponovo uloviti apsurd. Ono što je važno – kaže Niče – nije večni život, već večna živost. To važi za glumca, ali to važi i za sve nas. Zbog toga – Niče prezire hrišćanstvo i hrišćansko sklanjanje iz sveta i bežanje od problema. Treba živeti a ne skrivati se po šumama! Iz tog razloga se i Ničeov Zaratustra čudi zbog činjenice da je bog mrtav. Jer živeti monaško-hrišćanski znači živeti van istorije. „Bog je mrtav” znači da metafizika više nema smisla, ili, nešto grublje, u svetu u kome smo sada licemerno bi (i bezobrazno) bilo pozivati se na boga kada znamo da boga više nema. „Ako postoji Aušvic bog ne može postojati”. Kakav kontraargument izneti (a ostati dosledan životu koji je oko nas)?

„Ako hoćeš svež vazduh ne idi u crkvu” – kaže Niče. Crkva je zatrovana, vazduh je tamo užegao i postao, rečeno Marksovim jezikom, „opijum za narod”. Niče je i te kako uticao na Kamija – on je bio živa pobuna, jedan od retkih pravih filozofa. Kami je to svakako znao. Kami se duboko slaže sa Ničeom u tome da je metafizika svoje trajanje završila, da nebeske vrednosti više nisu od pomoći i da je okvir u kome se mi krećemo i gde valja tražiti smisao ništa drugo do vreme. Vreme je okvir trajanja igre. Mi smo temporalni, hteli to ili ne. „Čovek je čovek samo dok se igra” – kaže Šiler, a igra se jedino ovde, i jedino u vremenu. Nije li to i osnovna tema Semjuela Beketa? Nije li prolaznost osnov „Kraja Partije” i „Čekajući Godoa”. Kod Hajdegera imamo pojam brige – briga (Sorge) je osnov bitka u vremenu. Mi smo temporalni, kao što je rečeno, i to valja ozbiljno shvatiti.

Fridrih Niče (Pixabay)

Čovek je jedini stvor koji briguje a briga je smisaona samo u odnosu na vreme, samo u kontekstu temporalnosti. Posao umetnosti je da ovo jasno iznese – umetnost ne rešava već obelodanjuje apsurd. U dokumentarnom filmu Slavoja Žižeka Pervert’s guide to cinema kaže se da dobar film prikazuje ,neuspeh povlačenja vode nakon velike nužde’ – kada se sav onaj užas vrati u našu realnost – to je film. A ja bih dodao – ne samo film, već svaka jaka, prava, iskrena umetnost. Umetnost je pobuna u smislu ,ja se ne slažem s datim stanjem stvari već pokušavam da takvo stanje promenim, da stvorim nešto novo’ makar i u kontekstu obelodanjivanja problema.

Na kraju – Sizif. Zašto je Sizif apsurdni junak? Zašto je Sizifov posao sinonim za apsurdno delanje? Kami kaže da je Sizif apurdan jer je svestan – svestan je da će se stena, koju po kazni neprestano gura na vrh jednog brda, ponovo skotrljati. Svesnost situacije – to je osnov apsurda. A Sizif smo svi mi, manje ili više. Ipak, Kami pita „da li je Sizif zbog toga nesrećan?” i odgovara da ga, ipak, i pored svega, treba videti kao srećnog. „Sama mogućnost da se dođe do vrha dovoljna je da ispuni ljudsko srce” – kaže on. Nešto slično nam poručuje i Sinatra u planetarno poznatoj pesmi My way.

Život je proces a imati takav proces znači već unapred ga izgubiti. Ovo je svakako slobodnije tumačenje Kafke. Ipak, iako je naš život temporalno određen, iako smo svi mi manje ili više Sizif sâm, to opet ne znači da ne treba živeti i da se treba povući. Možda baš vrednosti koje pridajemo životu jesu vrednosti samo u okviru jednog vremenskog trajanja u kome se naš život nužno odvija. Zaključak je dakle – treba živeti! Stoga, ne gubimo vremei prihvatimo se kamena, jer It’s too bad she won’t live. But then again who does?³ili, kao u Las Vegasu, – kuća uvek dobija, ali to ne znači da se nisi igrao.

Svako dobro!⁴

Literatura

Alber Kami, Mit o Sizifu,Paideia, Beograd, 2008.

Alber Kami, Stranac, SKZ, Beograd, 2002.

Alber Kami, Eseji – Pobunjeni čovek, Paideia, Beograd, 2008.

Žan Pol Sartr, Mučnina, Paideia, Beograd, 2008.

Žan Pol Sartr, Romani i novele, Paideia, Beograd, 2000.

Žan Pol Sartr, Biće i ništa,Paideia, Beograd, 2008.

Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Novosti, Beograd, 2005.

Fridrih Niče, S one strane dobra i zla, Prosveta, Beograd, 1994.

Fridrih Niče, Genealogija morala, Prosveta, Beograd, 1994.

Mihailo Marković, Sloboda i praksa, ZUNS, Beograd, 1997.

Vladimir Filipović, Novija filozofija zapada, Matica Hrvatska, Zagreb, 1979

Franc Kafka, Proces, Novosti, Beograd, 2004.

Franz Kafka, Poseidon und andere kurze Prosa, Fischer, Frankfurt am Main, 1994.

Gajo Petrović, Logika, ZUNS, Beograd, 2005.

Martin Hajdeger, Bitak i vreme, Službeni glasnik, Beograd, 2007.

Dejvid Hemlin, Teorija saznanja, Jasen, Nikšić, 2001.

Viktor Frankl, Zašto se niste ubiili, Žarko Albulj, Beograd, 1994.

Viljem Riz, Rečnik filozofije i religije,Dereta, Beograd, 2004.

Skot Pek, Put kojim se ređe ide, Nova knjiga, Podgorica, 2013.

F.M Dostojevski, Zli dusi, Otvorena knjiga, Beograd, 2009.

Vilhelm Diltaj, Suština filozofije i drugi spisi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 1997.

Fridrih Šiler, O lepom, Book & Marso, Beograd, 2007.

Semjuel Beket, ČekajućiGodoa, ZUNS, Beograd, 1997.

Semuel Beckett, Endgame, Faber & Faber, London, 2012.

* * *

Andrej Tarkovski, Stalker, Mosfilm (1979)

Slavoj Žižek (Sophie Fiennes), Pervert’s guide to cinema, Amoeba film (2006)

Ridli Skot, Blade Runner, Warner Bros (1982)