U čemu je nesuglasica? Osnovni kamen spoticanja je smrtnost od kovida 19. Sadašnji podaci, najblaže rečeno, nisu pouzdani.
Dr Aleksandar Ristić
„Koja je vrednost ljudskog života u odnosu na jedinicu ekonomske aktivnosti?”, pita se Rej Dejlio, vlasnik najuticajnijeg hedž fonda na svetu, u pokušaju da prognozira uticaj pandemije virusa SARS-CoV-2. Naravno, retki bi danas blagonaklono gledali na otvoreni dijalog o ovom pitanju. U lagodnijem vremenu bila bi upitna i etičnost. No, sumorne prognoze o posledicama ekonomske recesije (ili depresije) po globalnom završetku zaraze kovidom 19 ipak su tu.
Vodeće države sveta stavile su svoje ekonomije u stanje kome (ovome delimično odoleva jedino Švedska), kako bi sprečile preopterećenost zdravstvenog sistema i smrtni ishod kod desetina ili stotina hiljada (ili – prema najgorem scenariju epidemiologa – miliona) obolelih. S druge strane, negativna ekonomska dinamika koja će (možda) da usledi, ostaviće u teškom siromaštvu stotine hiljada, milione ljudi (ili desetine i stotine miliona, prema najgorem scenariju ekonomista).
Velika Britanija, a verovatno i SAD, promenile su strategiju prema pandemiji posle izveštaja epidemiološke studije sa Imperijal koledža u Londonu, objavljene 16. marta 2020. godine. Ova vrlo uticajna studija zaključila je da bi, bez primene epidemioloških mera (tj. bez gašenja ekonomske aktivnosti), u Britaniji umrlo do pola miliona, a u SAD dva miliona obolelih od kovida 19. Tako su čak i lideri ovih zemalja, poznati po nonšalantnom odnosu prema novom virusu, bili prisiljeni da bitno odstupe od ranije stvorenog imidža „nepobedivih”. Prvobitni pristup „imuniteta krda” Velike Britanije zvanično je uništen posle ovog saopštenja.
Džon Joanidis, ikonoklastni epidemiologsa Stenforda, u članku od 17. marta tvrdi da je kovid 19 možda „fijasko dokaza kakav se događa jednom u veku”, jer oni koji „modeluju” ponašanje bolesti barataju „krajnje neproverenim” podacima.
Ipak, postoje i disonanantni tonovi. Oni su se, očekivano, javili u svetu nauke koja, dokazano, ne trpi diktate. Jer, naučna tvrdnja postaje dogma samo ukoliko iza nje stoje čvrsti dokazi. A njih za sada, ipak, nemamo.Samo desetak dana pošto je Nil Ferguson objavio svoju uticajnu studiju o devastirajućem efektu virusa SARS-CoV-2, sa Oksforda je stiglo saopštenje koje je u snažnom kontrastu sa zaključcima sa Imperijal koledža. Epidemiolozi sa Oksforda utemeljili su svoj model na podacima o razvoju epidemije u Italiji i Velikoj Britaniji pre uvođenja epidemioloških mera. Rezultati ove analize ukazuju da je do 19. marta 2020. barem 50 odsto populacije Velike Britanije prokuženo „popularnim” virusom.
Preciznije, ovaj model tvrdi da se broj prijavljenih smrtnih slučajeva jednako može objasniti postojanjem vrlo male rizične grupe i brojnim slučajevima infekcije u celokupnoj populaciji ili, alternativno, većoj rizičnoj grupi i malom broju slučajeva infekcije u celokupnoj populaciji.
Drugim rečima, Suntera Gupta, lider istraživača sa Oksforda, navodi da su brojevi poznati u medijskom opticaju samo „vrh ledenog brega”, odnosno da većina inficiranih nije zabeležena. Džon Joanidis, ikonoklastni epidemiolog sa Stenforda, u članku od 17. marta tvrdi da je kovid 19 možda „fijasko dokaza kakav se događa jednom u veku”, jer oni koji „modeluju” ponašanje bolesti barataju „krajnje neproverenim” podacima.
Kako dalje? Socijalno distanciranje i izolacija (beskompromisno za posebno ugrožene grupe), ako je imperativ da se spasu životi i spreči kolaps zdravstvenog sistema, nemaju alternativu. Ipak, o vremenima koja dolaze biće najpozvaniji da govore ekonomisti – a možda i Šveđani.
U čemu je nesuglasica? Osnovni kamen spoticanja je smrtnost od kovida 19. Sadašnji podaci, najblaže rečeno, nisu pouzdani. Idealan model za utvrđivanje (npr. poređenje grupe sigurno pozitivnih na SARS-CoV-2, u odnosu na veću grupu pozitivnih na koronavirus koji uzrokuje običnu prehladu) nije moguće izvesti brzo. Epidemiološki gledano, upotrebljivi podaci dolaze sa kruzera „Dajmond prinses”, gde su testirani svi putnici „zatočeni” na brodu i smrtnost je iznosila jedan odsto.
No, na kruzerima su putnici uglavnom penzioneri koji troše časno stečenu imovinu. Ukoliko se ovi podaci prenesu na ukupnu populaciju SAD, po Joanidisu, smrtnost bi iznosila od 0,05 do jedan odsto. Dakle, bez sumnje, virus je opasan. Ali ovakva razlika u predikciji je ogromna i očigledno nesrazmerna u odnosu na zvaničnu procenu SZO od 3,4 odsto.
Pored smrtnosti, nepoznavanje uzročnika je i dalje alarmantno. Testiranja su sporadična ili simbolična. Sadašnji testovi mogu da identifikuju zaraženog u kratkom periodu neposredno pre simptoma u prosečnom trajanju od sedam dana (i ove vrednosti zavise od težine bolesti). Nije pouzdano utvrđen ni reproduktivni broj (broj ljudi koje prosečni inficirani zarazi). Ferguson je, javljajući se iz samoizolacije 27. marta, jer je i sam oboleo od kovida 19, naveo da je promena ovog broja sa 2,5 na novu vrednost, veću od tri, bitno promenila predviđanja u istom modelu (po populaciju su predviđanja sa novim brojevima povoljnija).
Kako dalje? Socijalno distanciranje i izolacija (beskompromisno za posebno ugrožene grupe), ako je imperativ da se spasu životi i spreči kolaps zdravstvenog sistema, nemaju alternativu. Tragedije iz Italije i Španije, čije ćemo mehanizme tek spoznavati, ukazuju na značaj „razvlačenja” vrhunca epidemije, čak i ako je epidemija blaža i raširenija nego što trenutno verujemo. Verovatno je da ćemo s rezultatima prisustva antitela (koja ukazuju na imunitet ljudi koji su bili u kontaktu sa virusom) doći do saznanja o greškama koje činimo sada. Ipak, o vremenima koja dolaze biće najpozvaniji da govore ekonomisti – a možda i Šveđani.
(Izvor Politika)
