ЗОВ БУДУЋНОСТИ

ЖИВОТ У СИМУЛАЦИЈИ 50:50

Pixabay

Краљевско друштво из Лондона објавило је научни рад под називом Могућност и последице живљења у компјутерској симулацији”. Двојица научника, од којих је један утемељивач науке о квантној информацији, закључили су да могућност да живимо у симулацији није искључена.

Аутори научног чланка су двојица канадских математичара, Александр Билбо Делисл и Жил Брасар. Један од њих је пионир квантне науке о квантној информацији и пионир квантне криптографије. Професор Брасар заправо је утемељио науку о квантној информацији. У научном тексту двојица научника наводе како је под одређеним претпоставкама могуће поставити изведеницу Дрejкове (Френк) једначине за прорачун могућности колико је свемир резултат усмерене симулације.

Процењујући лабава ограничења за неке од услова у тој једначини, произилази да могућност ипак није толика колико се пре писало да јесте, посебно у сценарију у којем су симулације понављајуће.

Двојица математичара истраживала су и могућност посматрања такве симулације споља и представили могућност општег напада који би заобишао покушаје коришћења квантне криптографије унутар симулације, чак и ако су квантне особине симулације аутентичне. Доста компликован увод ипак открива како су двојица научника на утемељен начин закључила како је могуће да заиста живимо у симулацији иако та могућност није тако изражена како се писало у неколико наврата протеклих година. Одакле интерес за истраживање могућности да, заправо, живимо у симулацији?

И Александр Билбо Делисл и Жил Брасар пишу како је прилично језива идеја да заправо не живимо, него да је то симулиран живот какав је описиван у роману Simulacron-3, а поготово у филмској трилогији Матрикс”.

Они наводе да сва досадашња истраживања о томе нису била нарочито озбиљна. Изузев, студиозног истраживања Ника Бострома, шведског филозофа са Универзитета у Оксфорду. Шведски филозоф поставио је тезу да ако друштва не настоје да се самоуниште пре него што прибаве технологију нужну за експлоатацију знатног дела рачунарске снаге инхерентно допуштене законима физике, могућност да живимо у симулацији приближава се максималној могућности.

Квантни рачунари предуслов

Бостромово мишљење тумачи се песимистичким, али једино је прихваћено као сувисло када се о овој тематици ради па је тако доспело и у мејнстрим светске медије. С њим се сложио и Илон Маск, који је рекао да су шансе да живимо у стварности један према милијарду.

Међутим, двојица математичара не слажу с тиме да је могућност да живимо у симулацији баш толика.

„Упркос неким нашим аргументима који су компатибилни с таквим гледањем, показујемо да би цена симулирања наше околине и могућност понављајуће симулације упућивала на то да је и у најреалистичнијим сценаријима могућност заправо у корист нашег живота у стварности”,  наводе канадски научници.

Оно што је сасвим сигурно у таквом размишљању јесте да је практично немогуће симулирати физикални модел наше стварности на постојећим ресурсима. За то бисмо морали да имамо функционалне квантне рачунаре. А ни то не мора бити тачно ако не постоји тачка у којој густоћа информација нашег света постаје бесконачна или је гравитација заиста изван досега квантне механике па захтева чак и снажније компјутерске системе.


(Pixabay)

Зашто не брже од светлости?

Ник Бостром и Илон Маск нису једини које је заинтригирала идеја о томе да заправо живимо у симулацији.

Прошле године, познати астрофизичар Нил Деграс Тајсон проценио је да је шанса да живимо у симулацији чак 50:50.Можда је управо то разлог због којег не можемо да путујемо брже од брзине светлости. Јер, кад бисмо то могли, били бисмо у могућности да доспемо до друге галаксије пре него што успеју да је програмирају. Због тога је програмер поставио баш то као ограничење”, рекао је Деграс Тајсон.

Да је снага рачунара пресудан чинилац у стварању овако комплексне симулације каква је наша стварност, сматра и нуклеарни физичар Зоре Даовуди из МИТ-а.

„Ми живимо у свету којим владају закони математике с наизглед произвољним константама. И то отвара питање. Ако свемиром у целини владају ти закони, не би ли га довољно снажан рачунар могао тачно симулирати. Да ли би наша стварност могла бити невероватно детаљна симулација постављена од неке знатно развијеније цивилизације”, пита се Даовуди.

Има и оних који тврде како постоји и тачан тренутак када ћемо заиста сазнати да ли је тако нешто могуће.

Једном када изумимо такву технологију, могућности се окрећу од удаљене према 50:50, дакле од тога да смо стварни па до тога да сасвим сигурно нисмо, ако би такав прорачун био исправан – рекао је астроном Дејвид Кипинг.

Квантни феномен у стварности

У овом тренутку, ипак, не знамо хоћемо ли уопште моћи да створимо такву технологију, вероватније је да ћемо доћи до неке непрелазне тачке с које ћемо тешко или никако моћи даље. Тако се барем у овом тренутку чини, преноси Вечерњи лист”.

.

Један научни медиј пластично описао како би наша симулација заиста могла да изглед. Нека, на пример, објаве у вестима, откриће да живимо у симулацији. Све око нас, па и наша тела и умови намерна су илузија.

Наше постојање је виртуелно, никада заправо нисмо постојали. Ми смо тек низови јединица и нула, битова. Претпоставимо да је цео свет рачунарски програм где морамо решавати комплексне проблеме да бисмо се помакли на виши ниво, и лично и колективно. Ако сте рођени у развијеној земљи, ваш је играч, гејмер, изабрао изазовнији пут. Или су нас наши гејмери напустили чим су посложили мапу за играње, ниво за који смо замишљени. Колективно, вероватно би се појавио страх да ће неко нашу игрицу једноставно – угасити.

У том случају, почео би и талас криминала, многи би умислили да могу да раде шта желе, да краду, пљачкају, проваљују, а растао би и број туча, па и убистава. То откриће свакога би ослободило било какве кривице, с обзиром да је све симулација. Појавили би се сигурно и различити религијски култови, а многи од њих би тврдили да су заправо све време били у праву. Пропаст друштва била би неминовна.


Френк Дрејк (Wikipedia)

Сама Дрејкеова једначина којом се баве двојица канадских математичара постављена је у сврху прорачунавања могућности да нисмо сами у свемиру, а помоћу ње процењује се број других интелигентних цивилизација у нашој галаксији које би сада могле постојати. На темељу те једначине, дакле, прорачуната је ова по којој би се израчунавала могућност да живимо у симулацији. Та формула Билбо-Делислу и Брасару понудила је два могућа исхода – или живимо у симулацији или је мали део напредне рачунарске снаге посвећен симулацији наших мозгова.

Друштво бића сличних нама, али с много већим технолошким напретком, могло би заиста да одлучи да није баш етички симулирати бића с довољно прецизности да би их учинили свеснима заваравајући их и држећи одсеченима од стварног света – закључују двојица научника зашто би други сценарио могао бити тачнији.

Боље је, дакле, у ту сврху симулирати само људски мозак. Као у Матриксу”. Можемо ли онда из те симулације побећи, као ликови те култне филмске трилогије?Ако је квантне феномене тешко израчунати на класичним системима, као што верујемо да јесте, симулација која би чинила наш свет највероватније би се вртела на квантним рачунарима – кажу они.

Међутим, неки ванземаљски ентитет који то контролише не би могао да измери квантну природу нашег света, а да се не разоткрије. Квантна криптографија користи исти принцип, а Брасард је, дакле, њен пионир. Та чињеница да би се гејмери те симулације морали показати нама би могла да омогући да направимо енкриптоване планове који су сакривени од тих гејмера, попут премештања себе самих у властите симулације.

Међутим, опет, могла би да нас дочека и нова обмана, а то је да нам створе привид како је могуће да сакријемо информацију, а они заправо за њу знају све време.

Ако се симулатори посебно наљуте на наш покушај бекства, могли би нас послати и у симулирани пакао где бисмо барем добили потврду да заиста живимо унутар симулације и да наша параноја није била неоправдана”, закључују канадски математичари.

Ако је тако, онда нам нема спаса, заувек ћемо остати заробљени, а зли господари ће нас стално обмањивати. Брасар и Билбо су закључак научног рада поделили у три дела.

  1. Наша стварност могла би се симулирати на квантним, али не и на класичним рачунарима.
  2. Симулиране цивилизације могле би створити властите симулације онда када створе за то нужну технологију.
  3. Понашање интелигентних бића независно је од чињенице да ли су стварна или симулирана.

„У изостанку додатних доказа укупне пропорције симулираних бића добра је процена могућности да живимо у симулацији. Тај последњи закључак позајмили су од самог Бострома, зато што се без те тезе тешко може расправљати о овој теми у мерљивом аспекту”, наводе научници.

(Извор Спутњик)

О аутору

Stanko

Оставите коментар