АРГУСОВ ПОГЛЕД

„ЗЛОЧИН И КАЗНА”, ТРЕЋИ ПУТ

Pixabay

Уместо самокритике што је олако поверовао наводима Војкана Костића, професор Зоран Радовановић остаје да је Александра Костића два пута (1942. и 1952) са Медицинског факултета (МФ) „отпустио” Коста Тодоровић. Верујем да лично није имао ништа против Тодоровића, али су му „подаци” из „извора” добродошли да подупре циљеве чланка.


Академик Радоје Чоловић

У писму мени, које је преко Српског лекарског друштва (СЛД) послао и на најмање тридесетак адреса, он Тодоровићу признаје „олакшавајуће” околности типа  „није могао да поступи друкчије”, пошто су „била времена када се губила глава”, и „да би и ми  вероватно реаговали на исти начин да смо се нашли у таквим ситуацијама”. Не извињава се ни „мањини” од 80 одсто  наставника МФ који су одбили да потпишу „Апел српском народу”. Текст у „Политици” је покушај да се пажња скрене на политички терен.

  1. Пошто Зоран Радовановић изгледа слабо стоји са историјом МФ, неопходна су појашњења. Велибор Јонић, министар просвете у влади М. Недића, један од идеолога Љотићевог „Збора” у циљу „реформе Универзитета” 16. 10. 1941. донео је „Основну уредбу о Универзитету” чијим се 35. чланом „стављају на располагање Министру просвете сви досадашњи наставници” и све остало особље универзитета, а старији од 65 година пензионишу. Циљ „Уредбе” био је да се после „стављања на располагање” преко конкурса универзитет очисти од политички, и по критеријума „Збора” „морално” неподобних наставника.  Јонић је затим донео „Општу уредбу о Универзитету” на основу које је имала да се изврши „реорганизација” универзитета, па и МФ. Конкурси за пријем свег особља, па и професора, расписивани су до марта 1942. Процедура избора била је прецизно прописана. Савет  МФ-а, који су чинили сви  наставници а председавао је декан, одређивао је два референта за професоре, а по једног за доценте. Реферати су разматрани, усвајани или одбијани на седници Савета МФ коме су присуствовали сви наставници, укључујући и кандидата. Предлог за избор је слат министру, који је по „Уредби” имао неприкосновено право да предлог прихвати или одбије.
  1. Александар Костић се јавио на конкурс за редовног професора хистологије и ембриологије. Било је јасно да ће он бити „сложен случај” јер је због оптужби за плагијат и суђења за порнографију, био „опште позната личност”. Верујем да се нико није утркивао да буде референт, па је референт морао бити декан Милован Миловановић. У каси Института за судску медицину нађен је (припремљен а још непотписани) реферат писан 17. јула 1942. у коме се издашно хвале стручне, педагошке и научне квалификације Александра Костића, али се каже и да се он бавио „објављивањем популарних књига и чланака у дневној штампи, углавном  из области сексологије” који су „били такве природе да су му због тога чињени приговори као да су порнографске и штетне за јавни морал”, да се „због тога изродио и један процес пред Окружним судом”, што је „ишло на уштрб угледа не само г. проф. Костића него и Медицинског факултета”. Каже се и да је „у последње време г. проф. А. Костић стварао клике у Савету МФ, које су биле од несумњиве штете по рад и углед МФ и Универзитета” (вероватно које су се противиле Јонићевој „реформи Универзитета”?). Костићу наклоњен референт није ни поменуо оптужбе за плагијат, даље пише да, „ако би се г. проф. А. Костић обавезао да се убудуће неће више бавити објављивањем популарних чланака и публикација овакве врсте, особито из сексологије, и да од сада неће више образовати клике на Медицинском факултету, онда би могао бити предложен за редовног професора”. Верујем да је други референт К. Тодоровић писао у сличном тону и у договору са Миловановићем. Није тешко замислити како је изгледала седница Савета МФ на којој је могло бити највише 52 наставника укључујући и А. Костића (од 57 наставника, три су пензионисана, Симо Милошевић је отишао у партизане, а Нико Миљанић у Бањане). Верујем да су сви убеђивали Костића да прихвати оба услова. Како је он то одбијао, ни Миловановић (кога су Костићи такође оптуживали!), ни Тодоровић, већ искључиво Савет МФ није могао донети одлуку да га Јонићу предложи за избор, поготову што су и сви остали чланови Савета морали ићи на исти такав „конкурс”. Седницом Савета председавао  је и његове одлуке потписивао декан. Да га је Савет МФ-а којим случајем и предложио, Јонић не би одобрио „предлог” за избор неког ко се отворено противи његовој „реформи” а који притом „промовише порнографију” коју су „Збораши” држали за највећи порок. Јонић се 1942. „ослободио” 203 „неподобна” наставника универзитета.
  1. Колега Радовановић и даље тврди да са наводним Тодоровићевим „отпустом” Александра Костића „1952. ништа није спорно”. Да ли је спорно нека читаоци на сајту СЛД-а виде ко је решење о пензионисању Костића донео, и шта у њему пише.

 

  1. Политичке коментаре професора Радовановића нећу коментарисати јер они нису били предмет моје реакције. Ја сам писао „Извештај о раду” за 2020. који је послат свим члановима СЛД-а (две недеље пре његовог чланка) у коме стоји: „Извршни одбор СЛД-а се није мешао у неспоразуме на линији, Кризни штаб, Лекари уједињени против ковида и Синдикат лекара и фармацеута. У свима њима налазе се наши чланови, и ми верујемо да сви раде у најбољој намери, али да свако од њих другачије гледа на поједине методе сузбијања епидемије, те да тако нико због својих ставова не би смео имати било какве последице”. Ја нисам директор СЛД-а, већ само волонтер председник СЛД-а, и као такав не смем да се стављам на страну било које „струје”. Као појединац кажем да све смене руководећих лекара у здравственим установама треба одмах повући. Смењивачи нису свесни да су својим потезима нанели штету и себи и властима којима су хтели показати своју оданост, а да су тиме критичарима, па и професору Радовановићу, дали убојиту муницију. Али то није мој проблем.

(Извор Политика)

О аутору

Stanko

Оставите коментар