Verovatno niste obratili pažnju na pojedinosti, jer ste očekivali, i po automatizmu „snimili”, samo krst sa četiri ocila – videli ste ono što ste očekivali da vidite. Zmiju verovatno niste očekivali, ali ona tu sigurno nije bez razloga.
Miodrag Ivanišević
Kažu da je radoznalost ubila mačku, ali ja sam još živ i naoko zdrav, i ne nameravam se uskoro predavati. Ama, čitam, slušam, gledam, i baš sve me živo zanima. Istina, ponekad se nečemu i začudim, preko svake mere, ali uvek se potrudim da pronađem logično objašnjenje. „Čuda se ne dešavaju. To znam i to je oduvek i zauvek utvrđeno u samoj osnovi moga razmišljanja i moga osećanja sveta. Ali ipak ima nešto što liči na čudo, a to je – naša neuništiva potreba za čudom.” Zar ne mislite da sve ovo što je Ivo Andrić rekao o čudima lako možemo preneti i na misterije?
Dakle, ima nešto što liči na misteriju, a to je – naša neuništiva potreba za misterijama! Izgaramo u želji da rešimo vekovne zagonetke za koje ne postoji zadovoljavajuće rešenje, odnosno trudimo se da otkrijemo ono za što pretpostavljamo da se može otkriti. Stečeno znanje nas uporno blokira tako da ne možemo da proniknemo u brojne stvari koje još uvek ni delimično ne razumemo, ali naša želja je ogromna i trudimo se iz petnih žila da rešimo isto ono što su bezuspešno pokušavale rešiti radoznale generacije pre nas. Korektni odgovori nam uporno izmiču i verovatno čekaju nove mlade snage s revolucionarnim, i nekima od nas potpuno neprihvatljivim, maltene suludim rezonovanjem, koje se ne stiče klasičnim obrazovanjem.
Da li minareti i crkveni tornjevi sasvim slučajno liče na višestepene rakete, a kupole i pagode na module kojima su se vanzemaljci spuštali na Zemlju, dok su im se ogromnimatični brodovi odmarali na sigurnom rastojanju?
Postoje neki misteriozni predmeti za koje pretpostavljamo da su ih svesno, ili nesvesno, izradili ljudi, ali pošto nikako ne uspevamo da za to pronađemo čvrste dokaze, razni teoretičari stvaraju nova pravila i u igru uvode rezervne igrače – „drevne astronaute” i „vanzemaljsku inteligenciju”. Da li minareti i crkveni tornjevi sasvim slučajno liče na višestepene rakete, a kupole i pagode na module kojima su se vanzemaljci spuštali na Zemlju, dok su im se ogromni matični brodovi odmarali na sigurnom rastojanju?
Šta je verovatnoća? Devojke su odavno shvatile da cvetići bele rade imaju neparan broj latica pa su osmislile igru „voli me, ne voli me”, u kojoj je konačan ishod uvek ona ljubavna opcija kojom je i započeto čupkanje latica. Samim tim je logično da sve devojke kreću s „voli me”, i tako ukrug, da bi im na kraju poslednja latica dokazala da je dragi voli, a samo ime igre je ujedno i kratko uputstvo za korišćenje. Ako krajnje neočekivano ispadne da je dragi ne voli, neće se mnogo brinuti – probaće opet, naravno. Na ravno?
Vredi li načimati priču o sve većem broju zagovornika teorije da je naša Zemlja ravna ploča. Prvo sam pomislio da je reč o novinarskoj patki, a potom shvatio da je đavo odneo šalu. U dvadeset prvom veku postoje visokoobrazovani ljudi koji u to zaista veruju, i još se hvale time!? Izvini Eratostene, ima pametnijih od tebe!
Pre mnogo godina čitao sam strip „Svet je ravan”, Dika Brauna, u kojem je njegov Hogar Strašni krenuo s posadom do „kraja sveta”. Čak pamtim i svima smešnu pesmicu koju su pevali pijani mornari: „K’o pogača Zemlja je pljosnata, tako kaže moj pametni tata…”
Kao jedan od dokaza da je Zemlja ravan krug uzima se i grb Ujedinjenih nacija, ali još niko nije s tom teorijom povezao Prvu mapu Pirija Reisa, iako je u oba slučaja reč o azimutnoj ekvidinstalnoj projekciji Zemlje. Samo je pitanje dana?
Kažu da se čovek boji onoga što ne razume, ali ne mora baš ni da se hvali svojim nerazumevanjem. Uz velike novčane donacije, i zalaganje poznatih imena, možda se „nova” teorija u dogledno vreme još više pogura pa čak i nametne kao zvaničan stav? Pesmica mi više nije toliko ni smešna – možda jednog dana postane zvanična himna Ravnozemljaša, pa ne bi valjalo da nekoga uvredim.
„U redu, prihvatiću, ali samo na trenutak, da je Zemlja zaista ravna ploča, s nebeskim svodom iznad nje, i da se nalazi na leđima četiri snažna slona, a da oni stoje, je li, na leđima ogromne kornjače… Ali, ne razumem na čemu stoji ta kornjača?”
„Gospodine, ona ne stoji, ona pliva.”
„Pobogu, pa u čemu pliva? U nekom beskraju? U vremenu?”
„Tako je!”
„Pa ovo je strašno, ludilu nema kraja!”
„Dobro je. Shvatili ste, nema kraja – kraj ne postoji.”
A te misterije, da li one uopšte postoje? Po svoj prilici odavno su postale sinonim za naše neznanje, tako da velikih misterija, u suštini i nema – postoji samo znanje i neznanje!
Oldos Haksli je svojevremeno rekao da je uobičajena sudbina novih istina da započinju kao jeres, a završavaju kao dogma, ali koliko postoji tih „novih istina” i na koliko još pokušaja i pogrešaka čovečanstvo ima pravo? Koliko puta moramo dokazivati već dokazano i koliko još puta moramo prihvatati „nova” učenja i znanja? Dok se ne umorimo ili dok nam to sve ne dosadi?
Ko će ga više znati? A da li je onaj koji najviše zna ujedno i najpametniji? Albert Ajnštajn je prilikom jednog intervjua, kada su ga upitali kako je to biti najpametniji čovek na svetu, krajnje neočekivano odgovorio da to moraju upitati Nikolu Teslu. Samo skroman ili objektivan, Albert mi nije toliko ni važan, ali šta u stvari znamo o našem Nikoli? Koliko znamo o ostalim našim velikim naučnicima? Ili o pesnicima, piscima, o našim prirodnim lepotama, našoj istoriji kojom se svi hvalimo preko svake mere?
Da li ćemo se i dalje zanimati samo velikim svetskim misterijama ili je došlo vreme da se malo više posvetimo rešavanju nekih naših nejasnoća i pokušamo naći korektne odgovore? Koliko ste puta dosad stajali pored spomenika knezu Mihailu Obrenoviću u centru Beograda? Verovatno ste obišli krug oko njega i pročitali imena šest oslobođenih gradova, pogledali reljefe i bronzani grb na pročelju – i to je uglavnom bilo to. Da li ste ikada primetili da je oko grba obmotana zmija, odnosno da se grb Srbije nalazi unutar drevnog simbola poznatog kao urobor? Verovatno niste obratili pažnju na pojedinosti, jer ste očekivali, i po automatizmu „snimili”, samo krst sa četiri ocila – videli ste ono što ste očekivali da vidite. Zmiju verovatno niste očekivali, ali ona tu sigurno nije bez razloga.
Ono što uvek zbuni posetioce iz inostranstva su slova B.C. iznad godine, jer su navikli da to pročitaju kao Before Christ! „Da li je moguće da taj kovčeg potiče iz 1860. godine pre nove ere?”
Urobor je antički simbol koji prikazuje zmiju kako grize svoj rep, i predstavlja zatvaranje punog kruga, ciklus života pa i samu večnost. Nema kraja jer kraj ne postoji! Ona se hrani svojim telom i preživljava, opstaje, ali postoji i tumačenje da znak prikazuje zmiju kako sama sebe rađa – na usta. Sami smo sebi dovoljni i neuništivi smo! Kada se Miloš Obrenović vratio na vlast modifikovao je svoj grb i od tada se u njemu nalazi i urobor s krunom, mada nije toliko uočljiv. Neki taj simbol povezuju sa slobodnim zidarstvom, jer postoji uvreženo mišljenje da je knez Mihailo bio njihov dugogodišnji član. Na presto Srbije došao je, po drugi put, posle smrti svoga oca, kneza Miloša, 1860. godine.
U Narodnom muzeju u Valjevu čuva se lep putnički kovčeg, koji na sebi nosi „upisanu” 1860. godinu, a jedna od nedovoljno proverenih priča glasi da je on pripadao Valjevcu koji je Milovanu Glišiću poslužio kao inspiracija za lik zelanaša Vuleta Pupavca, u komediji „Podvala”.
Ono što uvek zbuni posetioce iz inostranstva su slova B. C. iznad godine, jer su navikli da to pročitaju kao Before Christ! „Da li je moguće da taj kovčeg potiče iz 1860. godine pre nove ere?”, pitaju se oni u čudu. Mislim da je svima nama jasno da su to inicijali vlasnika putničkog kovčega, a jesu li napisani ćirilicom ili latinicom – ostaje pod znakom pitanja.
U enciklopedijama se navodi da je despot Stefan Lazarević umro 19. jula 1427. godine. Na mermernom spomeniku, koji se sada nalazi u porti Srpske pravoslavne crkve u zaseoku Crkvine, Mladenovac, uklesano je: „Ja, despot Stefan, sin svetog kneza Lazara, po predstavljenju moga, milosti Božjom, bih gospodin svim Srbima u Podunavlju, Posavlju, delu Ugarske zemlje, Bosanske i Primorju Zetskom. U bogomdanoj mi vlasti provodih života mojega koliko blagomu izvoli se Bogu, godina 38. I dođe meni zapovest od cara svih careva, Boga, govori poslani k meni anđeo. Idi.
Tako duša moja od ubogog mi razluči se tela na mestu Glava u leto tekuće 6935, indikta 5, kruga Sunca 5, lune 19, meseca jula, u 19. danu.”
Molim? Despot Stefan Lazarević je umro 6935. godine?
Postoje datumi i datumi… Uostalom, zar nije i sam Pitagora rekao da je sve u brojevima i da su brojevi u svemu? „Sve je broj!” Nikolu Teslu su često povezivali s velikim svetskim misterijama, kao što su „Tunguska eksplozija” i „Filadelfijski eksperiment”, mada nikada za to nisu pronađeni pouzdani dokazi. Isti je slučaj i s njegovim „zracima smrti”, a posebno nadahnuti pojedinci mu pripisuju i „leteće tanjire” koje viđamo diljem sveta. Naučna fantastika?
Njegovi najbliži saradnici znaju da je i on bio opčinjen brojevima, pa je tako, navodno, jednom prilikom rekao: „Ako vam je jasno značenje brojeva 3, 6 i 9, tada u svojim rukama imate ključ univerzuma”. Postoji više prevoda i tumačenja tih Teslinih reči, ali trebalo bi da ga svi razumemo kada kaže da mi ništa ne stvaramo, već samo otkrivamo.
Šta znate o Stevanu Visokom? Koliko poznajete naš stari kalendar? A kalendar Milutina Milankovića, po mišljenju svetskih eksperata definitivno najprecizniji na svetu? Izgleda da još imamo dovoljno sopstvenih pitanja za koja nam valja potražiti odgovore, odnosno objašnjenja, tako da se ne moramo baš toliko zamajavati tim raznoraznim belosvetskim zagonetkama koje se ne mogu ili ne daju rešiti, bez obzira na to koliko nas one privlače svojim sadržajem.
Stara narodna izreka kaže da je tuđe slađe, ali nije obavezno da su tuđe misterije misterioznije od naših. Rešavajte domaće!
Tekst je preuzet iz knjige „Misterije i kako ih se rešiti”, koja je u završnoj pripremi.
Knjigu Miodraga Ivaniševića „Rebusi i kako ih se rešiti”možete naručiti pouzećem
telefon: 066/240 499 ili e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
