АТИНСКИ ТРГ

ЗНАМО ЛИ ДА НЕ ЗНАМО

Илустрација (Пиксабеј)

Идеја човека садржи неизбежност његове апокалипсе и оно што је могао да учини за продужење опстанка, човек је пропустио јер није сазнао ни своје биће ни биће цивилизације ни суштину еволуције а ни  сада, када  је апокалипса већ почела, он не може да је препозна већ још увек сања Атлантиду.

 Никола Пилиповић

 Материјални свет чине објекти и феномени, промене њихових карактеристика, атрибута. Али објект постоји, тек и само уколико делује на други објект, на окружење, то јест само кроз феномен, кроз поремећај који производи у окружењу, што је исказано филозофемом; нема објекта без субјекта. Другачије речено, материјални свет постоји само кроз феномене. Kроз феномене га сазнајемо и тумачимо и цела физика се бави само сазнањем законитости у феноменима, материја свих закона природе и свих принципа природе су феномени. Тек кроз њих ми сазнајемо објекат, његове атрибуте, његове начине постојања.

Свакодневно искуство и само наше постојање неспорно показују да слобода постоји, да жива бића могу по своме разлогу и по својој вољи да делују на окружење, да покрећу нове феномене

 Сви феномени подлежу законитости – каузалитету, што значи да почетно стање система у целости одређује потоње стање, што се колоквијално (али не и потпуно исправно) може казати: последица законито следи за узроком, што зовемо принцип каузалитета. Без законитости би постојао само хаос – што је још Kант лепо разјаснио – јер би у сваком феномену објект прелазио у неко потпуно неодређено стање. Али, то не значи да сваки феномен настаје каузално, да настаје као последица претходног феномена. До те идеје не можемо доћи полазећи од закона природе, јер то је негација каузалитета у настанку феномена, што зовемо слободом (слободом делања) по дефиницији, а закони природе почивају на каузалитету.

Међутим, свакодневно искуство и само наше постојање неспорно показују да слобода постоји, да жива бића могу по своме разлогу и по својој вољи да делују на окружење, да покрећу нове феномене. Ти феномени ни на који начин не проистичу из оних који делују на биће, то чак није ни могуће, јер дејство окружења биће констатује кроз чула, а на окружење делује кроз органе. Значи каузални низ се прекида у живом бићу, они феномени које долазе се гасе, а из њега настају други, те можемо дефинисати појам живо биће, али само негативно: живо биће је сингуларитет у коме се прекида каузални низ феномена. Могућност слободе је више од искуства, то је услов могућности живота и живих бића. Јер биће је сложена и уређена материјална структура повишеног потенцијала и као таква опстаје и чак расте и репродукује се, што је супротно Деугом закону термодинамике, који налаже да је већа вероватноћа да се сложена и уређена структура деградира и распадне и да се енергетски потенцијал изједначи са потенцијалом окружења.

Kако онда живо биће опстаје? Једина могућност је да у својој активности узме из окружења више материје – енергије него што губи, што сам назвао спољашњи животни циклус, и да тако стечену материју угради на место оне деградиране, што сам назвао унутрашњи животни циклус бића. Значи, биће мора да поседује два животна циклуса и две врсте знања: мора да зна где у окружењу се налази добит и како да је оствари, и мора да зна како да стечену добит искористи, да са њом регенерише оштећену структуру. Међутим, кроз каузални низ није могуће остварити добит, јер је то низ са опадајућим потенцијалом који само троши енергију.

Илустрација (Пиксабеј)

Једина могућност је да биће зна у чему и где је добит и да зна како да дође до ње, то јест да зна какву активност мора да оствари. А то значи да оно по своме разлогу – да оствари добит – и по својој вољи и по своме знању мора да покрене нови феномен, тачније читав низ нових феномена који су тиме настали из слободе. Суштина тог феномена и низа тих феномена је супротна суштини каузално насталих феномена, јер разлог а потом и узрок за покретање феномена је добит као последица тог феномена, то јест то је феномен у коме последица претходи узроку.

Наравно да је то у материјалном свету апсурд, али је могуће тако што се у самом бићу поставља узрок који произлази из жељене добити, док се реализација тог феномена остварује у окружењу онако како то налажу закони природе. Тиме се затвара круг; последица – разлог – слобода – узрок – феномен – последица, који сам по аналогији са појмом каузални низ, назвао каузални круг.

Kаузални круг је суштинска одредница живог бића, јер кроз њега се једнозначно и обострано исказује нераскидива веза између основних појмова који карактеришу биће, живот, слобода, знање, еволуција, агресија:

– знање – јер биће мора знати у чему је добит, и мора знати где се налази и како је остварити,

– слобода – јер за остварење жељене добити биће мора извршити одређену активност, одређени низ феномена које покреће по својој вољи,

– живот –  јер једина дефиниција живота је: активност кроз коју биће опстаје,

– агресија – јер покретањем новог низа (нових низова) биће уноси поремећај у окружење, што је, по дефиницији, агресија,

– еволуција – јер знање, по својој дефиницији: знање је искуствено истинита представа материјалног света, која је таутологија јер је само искуство предмет знања, еволуира што је такође таутологија, јер оно што је искуствено истинито не може постати искуствено неистинито, наравно под истим условима.

Можемо уочити да од свих наведених појмова само појам знање је могуће дефинисати независно од каузалног круга, док сви остали добијају свој смисао, и своју дефиницију кроз каузални круг. То је од посебног значаја, јер показује да је однос свих тих појмова нераскидив и узајамно условљен, што значи да се сазнања једног од њих непосредно преносе и на остале. Штавише, пошто је њихова дефиниција и њихов међусобни однос одређен само каузалним кругом, то је онда могуће одредити било какав позитиван однос између њих, на пример линеаран.

Овај увод је био неопходан да бисмо схватили суштинску разлику између живота и каузалитета, између живог бића и неживог објекта, јер иако је та разлика неспорна и очигледна ипак филозофско и научно мнење није дошло до тог сазнања, већ под појмом живо биће мисли на савршен механизам, некад децидно а чешће прикривено, или што је најчешће, избегава да тумачи те далеко најважније појмове. Свет живота – слободе – еволуције је угуран у каузалитет, те су сви круцијални феномени и појмови протумачени произвољно и самим тим и погрешно. А том свету припадају и човек и биће цивилизације, те су и биологија и филозофија (а за њом и све друштвене науке) дошли у ситуацију да не само да немају предмет свог учења, већ ни не знају да га немају.

Ја сам већ образлагао свој закључак, да је родоначелник тог трагичног незнања највећи нововековни филозоф Иануел Kант, али ништа мање нису одговорни ни епигони, како они непосредно после Kанта тако и сви остали до данас. Јер, доказ којим је Kант искључио саму могућност слободе је наивни и прозирни кружни доказ. Наиме, он је прво, сасвим исправно доказао да сви феномени морају бити каузални, а затим је слободу тражио у феноменима, иако свеколико искуство показује да је слобода атрибут живог бића, да је генерише живо биће а не феномен (што је и као идеја апсурд јер феномен је само промена стања атрибута објекта).

Сва бића нашег окружења заснивају на масеној комуникацији, на размени масе – енергије између појединих делова, док је заједница Homo sapiensa настала на информационој комуникацији говором, то јест материјалну структуру заједнице – бића цивилизације – државе чине информације кроз које она чини целину и остварује свој унутрашњи и свој спољашњи животни циклус

Идеја човека садржи неизбежност његове апокалипсе и оно што је могао да учини за продужење опстанка, човек је пропустио јер није сазнао ни своје биће ни биће цивилизације ни суштину еволуције а ни  сада, када  је апокалипса већ почела, он не може да је препозна већ још увек сања Атлантиду.

Заједница која је настала потпуном поделом послова, поделом добити и поделом власти, није настала вољом Homo sapiensa, већ се наметнула као моћнији ентитет, јер целина има већи потенцијал од својих делова. Kао живо биће – јер поседује све атрибуте живог бића; сложена је и уређена материјална структура која има једну вољу и опстаје кроз комуникацију са окружењем – заједница је суштински различита од осталих, нама познатих, живих бића. Јер се сва бића нашег окружења заснивају на масеној комуникацији, на размени масе – енергије између појединих делова, док је заједница Homo sapiensa настала на информационој комуникацији говором, то јест материјалну структуру заједнице – бића цивилизације – државе чине информације кроз које она чини целину и остварује свој унутрашњи и свој спољашњи животни циклус.

Kроз говор се ослободила мисао и на њој је настала заједница, али и више од тога, настао је скуп заједничких мисли који се са старењем и еволуцијом бића цивилизације увећавао и кроз селекцију времена обухватио многа мнења корисна и чак и неопходна у суживоту, у условима потпуне упућености на друге

Идеја потпуне заједнице, као живог бића, подразумева једну вољу, те је Homo sapiens вољу потчинио вољи и интересу заједнице и тиме је настало ново биће које, једино од свих живих бића, нема своју примарну слободу и тиме нема ни еволуцију, те је осуђено на дегенерацију и пропаст. Историја цивилизације је историја еволуције заједнице – државе – бића цивилизације, а велелепно наследство антике још увек је недостижни узор у филозофији, књижевности, уметности, архитектури па чак и у религији, коју су смислили према свом обличју и према својим особинама, пре као забаву него као страшног свевидећег и свеприсутног судију који има само једну идеју; сопствену власт, те је неизбежно закључити да човек дегенерише.

Kроз говор се ослободила мисао и на њој је настала заједница, али и више од тога, настао је скуп заједничких мисли који се са старењем и еволуцијом бића цивилизације увећавао и кроз селекцију времена обухватио многа мнења корисна и чак и неопходна у суживоту, у условима потпуне упућености на друге. И још више од тога, тај скуп ослобођених мисли, милионима пута већи од сопствених, представља свет имагинације у коме су све идеје, све жеље, све сензације доступне, свет апсолутне слободе, неупоредиво лепши од света чулних сензација које настају као бол а пријатне су само као задовољавање потребе која је узроковала бол и са њеним задовољењем нестају.

За мисли које изражавају знање не можемо рећи да су слободне, пошто као рационалне оне се не могу променити

Зато је човек једино биће које живи да би мислило, док сва остала биће мисле да би живела. Са настанком бића цивилизације настаје неизбежно и човек, као две стране исте кованице, који са Homo sаpiensom има заједничко само оно што је у домену каузалитета – материјалну структуру и физиологију – који је одређен својим биолошким и својим интелектуалним бићем. Kао биолошко биће човек је потпуно нова форма која нема примарну слободу па ни сопствену еволуцију, форма која свој опстанак остварује унутар бића цивилизације кроз хијерархијски уређене низове поделе послова, поделе добити и поделе власти и кроз бескомпромисну компетицију са свим другим бићима у бићу цивилизације – држави.

Илустрација (Пиксабеј)

Човек је форма која нема карактеристике врсте, јер се рађа Homo sapiens а тек преузмањем знања цивилизације, говора пре свега, он постаје човек. Интелектуално биће човека чини слободна мисао, наравно и ослобођена, али слободна по своме садржају, по томе да не исказује знање већ мнење. Јер за мисли које изражавају знање не можемо речи да су слободне, пошто као рационалне оне се не могу променити. Значи далеко највећи део рационалних мисли које је изнедрила цивилизација и све ирационалне мисли чине скуп слободних мисли које не учествују непосредно у остварењу добити, па ни у еволуцији, већ су искључиво иманентне човеку као основи бића цивилизације, али истовремено и као живом бићу. Укратко речено, интелектуално биће човека чини онај непрегледни и неограничени скуп мисли, који зовемо цивилизација, свет у коме је човек нашао свој смисао.

Имајући на уму каузални круг, као суштину живота, можемо показати шта чини појам слободе (слободе делања) човека, што је потпуно супротно ономе до чега су дошли генијални умови, али не тумачећи природу већ полазећи од једног потпуно антропоморфног појма – ослобођење – који са појмом слободе нема ничега заједничког јер је само укидање принуде, која је такође човеков изум:

– слобода је потпуно празан појам, јер је одређен само негативно, само као негација каузалитета у настанку феномена,

– слобода је динамички појам, јер постоји само у каузалном кругу у активности,

– слобода је сразмерна величини каузалног круга и тиме је сразмерна знању, што значи и еволуцији,  агресији и самом животу,

– слобода је мера живота,

– слобода је индивидуална и постоји само у акцији, у агресији,

– слобода, као празан појам, нема никакав садржај те се не може, примера ради,  мислити о слободи кретања или слободи говора,

– слобода није феномен те нема временску протежност,

– слобода је атрибут живота, те се не може укинути, чак се не може ни дефинисати таква идеја,

– човек је једино биће које не поседује потпуну слободу,

– слобода човека је деградирана и зависи од положаја у низу поделе послова,

– слобода је индивидуална и тиме одређена и онда када су сви остали услови исти, јер је мера агресије, мера воље и мера разлога,

– слобода није ништа узвишено, напротив она је мера агресије и себичности,

– еволуција (јер је то еволуција бића цивилизације-државе) не увећава слободу човека, већ је деградира.

 У бићу цивилизације највиши ниво слободе припада глобалној држави, која још није оформљена нити ће бити, али ни она не би поседовала потпуну слободу, јер је потчињена императиву еволуције, еволуције знања која је, као таутологија самодовољна и самопокретачка сила којој подлежу сва жива бића.

Модерна времена (Википедија)

Други ниво слободе припада постојећој форми бића цивилизације – државе, јер еволуција знања не познаје границе држава, те знање које припада целини популације одређује и знање које поседује биће цивилизације – држава.

Трећи ниво слободе припада врху хијерархијског низа власти државе, јер му се покоравају сви ентитети у држави.

Четврти ниво слободе, градуирано у широкој лепези, припада врховима низова поделе послова, који су истовремено и врхови поделе добити и врховима поделе власти.

Пети ниво слободе је следећи ниво у низу поделе послова, и са сваким следећим нивоом у низу поделе послова, слобода се смањује скоковито. На дну пирамиде поделе послова, на коме је највећи број извршилаца слобода је на седмом па до можда петнаестом месту, а потребна знања су испод знања хуманоида. Управо како је то генијални Чарли Чаплин приказао још пре једног века у филму „Модерна времена”.

Међутим, аа све бржим развојем вештачке интелигенције, то ће се веома брзо и веома брутално променити. Јер ће омогућити да се свака особа стави под контролу и без њеног пристанка, без уградње чипова и тада ће се слобода свести на слободу у низу поделе послова и на слободу ван друштва

 Са еволуцијом државе еволуирају и увећавају се и сви ентитети – јер већи ентитет има већи потенцијал те у општој компетицији вероватноћа његовог опстанка је већа – а то значи да се умножавају нивои поделе послова, то јест слобода доњег дела пирамиде се деградира. Еволуцију државе мора да прати њено законодавство, те се закони умножавају сразмерно усложњавању њене материјалне структуре, што значи сразмерно деградацији слободе. Наравно да је то супротно Хегеловој идеји еволуције слободе која није без поклоника.

Низ поделе добити у принципу не би требало да има значајан утицај на деградацију слободе, али у стварности је веома утицајан. Ствар је у томе да држава, свим својим потенцијалима, подстиче сопствену еволуцију а једна од главних полуга је пореска политика а друга ништа мање значајна је социјална политика. Пореском политиком држава подстиче увећавање ентитета, власништва уопште – јер збир њихових потенцијала чини потенцијал државе – а социјалном политиком ставља дно пирамиде у све теже услове опстанка и тиме га тера на што већи учинак и на  што дуже радно време и радни век, те му не остаје слободно време у коме би остварио слободу делања на нивоу Homo sapiensa.

Низ поделе власти имао je значајну улогу у прошлости, али са декларисаном демократском и са заиста правном државом, умножавање закона, које неизбежно прати еволуцију државе, све више ограничава домен слободе, али тај процес није значајан, није упоредив са деградацијом коју производи низ поделе послова. Међутим, са све бржим развојем вештачке интелигенције, то ће се веома брзо и веома брутално променити. Јер ће омогућити да се свака особа стави под контролу и без њеног пристанка, без уградње чипова и тада ће се слобода свести на слободу у низу поделе послова и на слободу ван друштва.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар