Kako utiču da naša galaksija izgubi masu?
Astronomi objašnjavaju da se ovo dešava zato što one sav svoj vodonik potroše za svega nekoliko miliona godina, nakon čega dolazi do supernove. Međutim, od ostataka njihovih jezgara nakon eksplozije nastaju neutronske zvezde i crne rupe koje je jako teško uočiti, jer su i jedne i druge malih prečnika i gotovo da ne emituju bilo kakvu svetlost.
Stoga ne čudi činjenica da je njihovo identifikovanje veoma teško i da ne postoje detaljne mape sa njihovim položajima u svemiru, ipak studija koja se skoro bavila ovim fenomenom je otkrila koja su to područija gde bi u budućnosti naučnici mogli da ih nađu. Za potrebe istraživanja posmatrane su zvezde i njihova rasprostiranja u Mlečnom putu, nakon čega su simulirali na koji način bi zvezdani ostaci mogli da stupe u interakciju sa drugim zvezdanim objektima.
Rezultati sugerišu da su zvezdani ostaci ravnomerno raspoređeni, što znači da većina njih nalazi na udaljenosti od stotinak svetlosnih godina od zvezda. Drugim rečima, ako se najbliži zvezdani ostatak od Sunca nalazi na 65 svetlosnih godina, onda se može reći da i mi najverovatnije imamo „zvezdanog duha” u svom dvorištu – a da toga uopšte nismo ni svesni.
Ipak, oni su prilikom istraživanja došli do neobičnog otkrića – ovakve vrste starih mrtvih zvezda tokom vremena budu izbačene iz naše galaksije. Ova iznenađujuća osobina distribucije u modelu koji su sami dizajnirali predviđa da oko trećina zvezda doživi susret sa drugim telima nakon čega dobijaju toliko ubrzanje da na kraju izbegnu gravitacione sile Mlečnog puta.
Drugim rečima, naša galaksija sa vremena na vreme gubi na svojoj masi. Astronomi navode da za njih ovo predstavlja iznenađenje, jer je do sada bilo poznato da samo mali kuglasti skupovi zvezda imaju karakteristiku tzv. isparavanja. Rad je objavljen u časopisu Monthly Notices of the Royal Astronomical Society.
(Nacionalna geografija)
