Свемир нам је поново послао загонетку у облику тајанственог радио–сигнала. Ово је први пут да је такво убрзање јасно забележено код дугопериодичног транзијента.
Астрономи су детектовали импулсе из извора који нам, чини се, шаље сигнал сваких 14 минута, но од његовог открића забележен је тек делић тих емисија, пише IFLScience. Иако је последњих година откривено неколико сличних извора, овај се издваја по две необичне карактеристике: сигнал му је екстремно поларизован и, што је још чудније, непрестано се убрзава.
Сигнал је назван CHIMЕ Ј1634+44 и, упркос томе што припада категорији дугопериодичних радијских транзијената (LPRT), не наликује ичему што смо досад видели. Његово понашање доводи у питање постојећа објашњења о пореклу оваквих свемирских феномена. Све до пре неколико година астрономи су радио-таласе из свемира сврставали у три категорије: сталне изворе, једнократне бљескове и пулсаре, чији се сигнали понављају у интервалима од неколико секунди или милисекунди. Сви редовни сигнали с дужим периодима испоставили су се као сметње узроковане људском технологијом.
То се променило када је професорка Наташа Харли-Вокер открила записе о извору који је емитоцао сигнал сваку 1.091 секунду, што се сматрало немогуће дугим периодом за пулсар. Тиме је настала нова категорија – дугопериодични радијски транзијенти – и потрага за сличним појавама је започела.
Убрзо је пронађено још десет примера, а за два је понуђено и могуће објашњење: системи црвеног и белог патуљка који круже један око другога у блиским орбитама. Но, таман кад се чинило да је мистерија на трагу решења, појавили су се нови примери који се не уклапају у тај модел, а најмање се уклапа CHIME Ј1634+44. Тај сигнал први пут је уочен у октобру 2022. године помоћу канадског телескопа CHIMЕ, а независно је потврђен и у подацима телескопа LOFAR.
Иако је у почетку забележен само један бљесак, извор се од тада повремено реактивирао, па је у раздобљу од четири године забележено укупно 89 бљескова. Понекад су се појављивали довољно близу један другог да се могао утврдити њихов ритам. Овај се налази у сазвежђу Херкул, у релативно празном делу Млечног пута. То би требало олакшати потрагу за његовим извором на другим таласним дужинама, но оптички телескопи засад нису пронашли изгледног кандидата.
Научници су приметили да се сигнали најчешће детектују у размаку од 4.206 секунди (70 минута), али понекад тај размак износи само 841 секунду (14 минута). Верују да је стварни циклус тај краћи, од 14 минута, а да је већина импулса преслаба за детекцију или усмерена другде, због чега поуздано примамо тек сваки пети.
Постојећа теорија за неке LPRT-ове каже да долазе из система у којима се црвени и бели патуљак окрећу један око другог. Радио-емисија се шири свемиром попут светлосног снопа светионика, а период сигнала одговара времену потребном да звезде направе пун круг. То омогућује знатно спорији циклус од ротације једног пулсара. Међутим, код сигнала CHIME Ј1634+44 не само да нема трага звездама које би могле изводити такав свемирски плес, већ сигнал има и двие изразито збуњујуће особине.
Прва је готово стопостотна кружна поларизација. Светлост постаје кружно поларизована када настаје у изузетно снажном магнетском пољу, но таква готово потпуна поларизација веома је ретка и тешко ју је објаснити. Слични, али далеко слабији сигнали забележени су само код кратких бљескова с нама релативно блиских звезда, укључујући Сунце. Друга, можда још чуднија појава, јесте да се време између импулса незнатно смањује, што значи да се извор убрзава. Ово је први пут да је такво убрзање јасно забележено код дугопериодичног транзијента.
Аутори студије, која је прихваћена за објаву у часопису The Astrophysical Journal Letters, нуде неколико спекулативних објашњења. Једна могућност је да материјал с партнерске звезде пада на биелог патуљка или неутронску звезду, додајући јој угаони моменат и тако је убрзавајући. Друга је да сведочимо полаганом спајању два бела патуљка, процесу који ослобађа гравитационе таласе које тек треба детектовати.
(Илустрација CHIME)
(Индекс)
