Prema tome, isključivši Boga i mikrosvet kao sasvim irelevantne (što ne znači i zanemarljive u širem kontekstu čovekove istorije i bitisanja) za shvatanje čovekove slobode, vraćamo se na na bitno. Čoveka samog! Upravo on, kao „merilo svih stvari” kreira i koristi prostore svoje vlastite slobode. Ključ svega nije ni u božjim ni u čestičnim, no u njegovim rukama. A onda smo i nadomak spoznaje šta znači apsolutna a šta ljudska istina.
Ladislav Babić
Od davnina su pametniji pripadnici ljudske vrste (Protagora, Sokrat,…) znali ono što mnogima danas nije ili ne žele biti jasno: „Čovek je merilo svih stvari” (iz razmatranja, sasvim razumljivo, izuzimamo eventualne ekstraterestrijalne oblike inteligentnog života). Zašto je to tako, možemo samo slutiti, no verujem da je vrlo blizu istine pretpostavka: čovek se boji preuzeti odgovornost! Što bi, po svim zakonima logike morao, prikloni li se ranije spomenutoj istini. Već iz ovog kratkog uvoda naziru se povezanosti tri nedeljive kategorije – slobode (izbora i delovanja), istine i ljudskosti – u smislu savremeno shvaćenog humanizma. Kako se u tom tripletu uzajamno odnose Bog, čovek i mikrosviet?
Ako čovek preuzme na svoja pleća teret koji su mu natovarili priroda i socijalni odnosi u ljudskom društvu onda, uz obilnu (ako ne i odlučujuću) podršku prirodnih nauka i filozofskih razmatranja (nadasve tzv. Okamove britve) Bog sasvim ispada iz igre kao suvišni, dvanaesti igrač. Marks je odavno tretirao religiju kao opijum za narod što, uz sve posprdne i omalovažavajuće komentare glasnogovornika novo-starih zastupnika liberalnog kapitalizma, uopšte nije daleko od istine (Interesantno je da je jedan od doajena američke književnosti, nedavno preminuli Kurt Vonnegat, pokušao ublažiti ove neosnovane kritike, interpretirajući kako Marks u stvari nije pritom mislio religiju uporediti sa zavisnošću samom, već sa olakšanjem koje ona, u sudaru jedinke sa realnošću, patnjama i mizerijom vlastitog života – poput osećaja olakšanja pod uticajem droga – donosi). Čak i sociološka i psihološka istraživanja poduprta skeniranjem mozga pomoću NMR-a (a o konzistentnom i plauzibilnom tumačenju povesnog razvoja religije da ne pričamo), koja teolozi i raznorazni religiozni naučnici ističu kao prilog za postojanje Najvišeg bića, na njihovu veliku žalost – što oni uopšte ne shvataju – govore upravo suprotno. Pogledajmo istini u oči.
Psiholozi i sociolozi često ističu da se vernici, za razliku od agnostika i ateista, mnogo mirnije suočavaju sa stvarnošću i problemima koje im ona nosi. Upravo kao dopirani zavisnici od raznoraznih veštačkih stimulansa. Prigovor bi bio – rok trajanja tako izazvane „sreće”. U oba slučaja on je ograničen. U prvom, trajanjem biohemijske pobude moždanih centara odgovornih za osećaj sreće – dakle, do druge doze stimulansa. U drugom slučaju trajanjem života jedinke ili do njenog preobraćenja prihvatanjem vlastite odgovornosti i racionalnih razloga koji objašnjavaju njegovo iracionalno ponašanje. Razlika je i u tome što se celokupno društvo upelo svesti na najmanju meru (korišćenjem zakonskih klauzula) delovanje kratkotrajnijeg stimulansa „sreće”, uz upravo obratno njegovo ponašanje naspram celoživotnog dopinga. Zašto je to tako, možemo doznati ulazeći podrobnije u prljave igre ostvarivanja egoističkih interesa jednih na račun drugih društvenih grupa, gde su sva sredstva dozvoljena u ostvarivanju cilja. Pojednostavljeno, ali mnogima razumljivije rečeno – klasne borbe interesnih grupa (klasa) u društvu.
Što se odgovornosti tiče, postoji li Vrhovni gospodar tada je, uz svu njegovu blagonaklonost pri davanju slobode izbora svojim podanicima, u krajnjen slučaju On a ne njegov podanik nosilac odgovornosti. Podjednako tako i spram slobode izbora njegovih tvorevina. Mogu li, biblijske ovčice dresirane da slede svog pastira zaista pretendovati nazvati se slobodnima? Uostalom, strah od suočavanja sa stvarnošću, kombinovan sa nemoći jedinke da istu menja prema svojim zamislima, oduvek je pogodovoao begu u iracionalno i transcedentno. Takozvana božja tačka u čoekovu mozgu može se poistovjetiti – sasvim je nebitna razlika u njihovoj lokaciji – sa analognim centrima sreće aktiviranih stimulacijom narkotičkih sredstava ili pak, recimo – centrima užitka aktivnih kod seksualne stimulacije jedinke. Stoga ona u neurofiziološkom pogledu ne predstavlja nikakvu zagonetku (tim pre što znamo da svega desetak – ili manje – posto moždane mase otpada na sivu moždanu koru – očovečenu „moždanu litosferu” koja pliva na animalnoj bazi), sem možda teolozima, kojima ionako više zagonetki predstavlja veći dokaz božje opstojnosti, a za nas – dokaz njihove nesposobnosti (nesvesne ili simulirane, u skladu sa vlastitim i saglasnim im interesima) izlaženja na kraj sa istima.
Ako je sloboda, prema nekima, isto što i spoznaja istine – u šta, usput budi rečeno iskreno sumnjamo (naime, pretpostavljeni rob koji poima celokupnu istinu svemira – na neki način, zatočeni Bog – po našem mišljenju ne bi bio nimalo slobodniji od svog kolege koji robuje uljuljkan u laž o nužnosti vlastitog položaja), onda su se neki vrsni teoretičari mikrosveta (prvenstveno fizičari; kod nas ponajviše I. Supek) upeli objasniti korene čovekove slobode pozivanjem na Hajzenbergove relacije neodređenosti i statističku interpretaciju talasne funkcije. Mislimo da ta tzv. objašnjenja nemaju ni najmanje veze sa stvarnom, životnom, čovekovom slobodom delovanja i izbora. Već dugo je poznato kako rastom pojedinih struktura (uključivo živi svet pa i čoveka) vladaju tzv. emergentni zakoni (emergencija, lat emergere: pojaviti se, izroniti – spontano pojavljivanje novog stepena na nižem prethodnom).
To znači, u marksističkom jeziku, kako na određenom stupnju razvoja kvantitet rađa novi kvalitet, dok na danas prihvatljivijem jeziku prirodnih nauka govori kako u novonastalim strukturama deluju sasvim nove (nikako u suprotnosti sa bazičnim zakonima ali ipak, različite od njih) zakonitosti. Dakle, ljudskom jedinkom kao tvorevinom posve različitom od mikrosveta, iako na njemu baziranom, vlada sasvim drugi skup zakonitosti nego li elementarnim česticama. Posebno, uzevši u obzir socijalne zakonitosti i zakone (koje, usput rečeno, on sam stvara). Dakle, hoće li ili neće neki foton ili druga mikrotvorevina „odlučiti” da učini – u skladu sa probabilističkom interpretacijom talasne funkcije – ovo ili ono, nema baš nikakve fundamentalne veze za pojmom ljudske slobode.
Osnovna je pogreška što se zakonitosti uočene na jednoj skali prirode, nekritično nastoje preneti na savim drugu njenu dimenziju. Čak i na nadgradnju prirode same – na ljudsko društvo. Slična pogreška se čini i kada se na društveno-politička zbivanja prošlosti nastoje primeniti današnji kriterijumi, zaboravljajući osnovno: današnji kriterijumi primenljivi su ne na prošlost ili budućnost već samo na – sadašnjost. Što se vrlo često upravo izbegava učiniti. Marks bi nam i tu pomogao odgovoriti – zašto? Konačno, i ovakvom, krivom interpretacijom suštine ljudske slobode, opetovano se izbegava vlastita odgovornost za vlastita dela. Može li čovek zaista biti odgovoran (i kao takav prihvatiti odgovornost) i za najgnusnije počinjene zločine, ako suština svega leži u probabilizmu elementarnih čestica?
Prema tome, isključivši Boga i mikrosvet kao sasvim irelevantne (što ne znači i zanemarljive u širem kontekstu čovekove istorije i bitisanja) za shvatanje čovekove slobode, vraćamo se na na bitno. Čoveka samog! Upravo on, kao „merilo svih stvari” kreira i koristi prostore svoje vlastite slobode. Ključ svega nije ni u božjim ni u čestičnim, no u njegovim rukama. A onda smo i nadomak spoznaje šta znači apsolutna a šta ljudska istina. Posednik prve nisu ni Bog ni čovek. Posednik druge, jedine relevantne za ljudsku vrstu je čovek sam, sa svojom (ne)sposobnošćou sagledavanja stvari i izlaženja na kraj sa zabludama koje mu zastiru vidik. Tu dolazimo i do one stare postavke o progresivnom, asimptotskom približavanju spoznaje (kao isklučivo ljudske a ne božje selatnosti) apsolutnoj spoznaji – Istini. Stvari se dešavaju kako se dešavaju i to je jedina (apsolutna) Istina. Kao što reče pesnik pseudonima (danas bismo rekli – nick-a) Fedor Pilgrim:
Istina
(„Istina je bog”, Gandi)
Ono što jeste onakvo kakvo jeste,
i nikakvo drukčije ne može biti.
Ona je bog. K njoj bezbrojne, samotne ceste
vode. Sto ruku rašomon-Šive, ka jedinstvenoj biti.
Tu je sadržano sve bitno – apsolutna istina (Istina) i njeno ljudsko sagledavanje podložno različitim tumačenjima, od kojih niukoliko sva nisu podjednako vredna ali, zajedno uzevši sve nas više približavaju Istini. I time bi se čovek zaista morao zadovoljiti. Ključevi slobode i istine u njegovim su rukama a time i propusnica za njegov zaista humanistički angažman u menjanju prirode i društva (odnosno, sebe samoga). Jer, „filozofi su do sada svet samo tumačili – stvar je u tome da se on promeni”. Hoće li biti sposoban preuzeti odgovornost, turiti ključ u bravu i okrenuti ga na pravu stranu? To samo on zna.
(Pulse)
