Могуће ће се престанком продукције новог знања свемир стабилизовати на некој коначној величини а човечанство ће комформистички уживати у пасивности достигнутога. Ако пак изумре људски дух (заједно са духом других космичких цивилизација које нисмо узимали у разматрање), може почети сажимање до сингуларитета, што ће рећи – ничега. Kао да нас никада ни није би
Ладислав Баб
По образовању сам физичар. Метафизика ме у принципу сувише не занима. Међутим, и нека метафизичка питања могу бити занимљива, а боме – исто тако и одговори. Kоји можда неће допринети физикалном разјашњењу неке појаве, али дају градиво за размишљања о човеку и његовој повезаности са космосом. На чланак ме потакнуло релативно ново откриће о убрзаном ширењу свемира. Додуше, неки тврде како је то криво речено – не шири се свемир него се галаксије убрзано размичу једна од друге. До недавно је превладавало мишљење – изражено сијасетом научних радова – да се свемир у свом ширењу (и даље ћу користити тај термин) мора, због деловања гравитације успоравати. Тумачења новоткривеног факта иду за тим да је за убрзање крива тзв. тамна енергија која би требало сачињавати око ¾ свемира – својим антигравитацијским деловањем које надвладава деловање гравитације.
У све то умешан је и Ајнштајн и његова „највећа погрешка” у животу, а може бити и „највећи тријумф” – космолошка константа. Но, док се физичари и космолози споре, мере и међусобно препуцавају у покушајима изналажења објашњења за новооткривену, заиста изненађујућу чињеницу, понудићу сасвим друкчије – метафизичко објашњење. Људски род од давнина проучава васиону и има којекакве теорије о њеној грађи и постанку, па и о наводној сврси. Међутим, тек од открића спектралне анализе и Хабловог сјајног открића узајамног разилажења галаксија постоје прави условии за развој научне, осматрачке космологије. Где се сваки теоријски конструкт може проверавати директним, понекад и веома дуготрајним скупљањем посматрачких података.
Ове године тројица астрофизичара (Сол Перлмутер из Националне лабораторије Лоренс Беркли и са Универзитета Беркли, Брајан П. Шмит са Аустралијског националног универзитета и Адам Г. Рис са Џон Хопкинс универзитета и из Института за свемирску телескопску науку) награђена су Нобеловом наградом за истраживање експлозија супернова поткрај осамдесетих година прошлог столећа, која су допринела открићу да се свемир шири све брже. Но, то нас сада – у контексту нашег објашњења – не треба занимати.
Од Птоломејевог геоцентичног система до појаве Николе Kоперника прошло је око 1.400 година. Од Kоперника до Едвина Хабла 400 година, а од њега до најновијег открића – свега нешто више од стотину година. Већ из ових података је видљиво како се убрзано мења слика света, а томе доприноси – јасно – експоненцијални раст људског знања о себи и свету око себе. Kако наводи др Милан Ивановић са Електротехничког факултета у Осијеку, у чланку подужег наслова (Пројектни модел стручне праксе на Електротехничком факултету Осијек у служби трансфера техничког искуства и развојног знања): „Све знање човечанства од постанка први пут се удвостручило почетком нове ере. Следеће удвостручење догодило се око 1500. године. За следеће је требало 250 година (око 1750.), наредно око 1900. (потребно 150 година), а сада је брзина досегнула раздобље од 1-2 године. Знање које је стечено током првих седам декада 20. столећа је премашило све знање које се сакупило током целокупног развоја цивилизације уназад 20.000 година. Према процени истраживача Универзитета Станфорд људско знање се први пут удвостручило 1900. године; следеће се догодило 50 година касније (1950.), следеће после десет година (1960.) и наредно кроз само 7 година. То показује експоненцијалан раст.
У науци и инжењерству знање се удвостручи приближно сваких пет година, а у неким пољима и много брже; око 2020. знање ће се удвостручавати сваких 170 дана. Реј Kерзвејл, савремени амерички теоретичар вештачке интелигенције, истиче могућност дуплог експоненцијалног раста људског знања помоћу интелигентних машина”.
Kакве сад везе има експоненцијално ширење (раст) људског знања са ширењем свемира, питате се? Полако, рекох вам да смо на подручју метафизике! Kључна реч која повезује ове две појаве је ширење али, наравно да има нешто још кључније од обичне речи. Да то разјаснимо, крочимо мало на тло филозофије. Одвајкада је човек приступао свету око себе на два (наизглед) непомирљива и супротстављена начина – материјалистички, односно идеалистички. Поједностављено речено (нећемо компликовати, јелте), онај први даје предност материји над духом – који би требало бити само последица еволутивног развоје прве, док идеалисти држе дух примарном, а материју секундарном творевином. „Нека буде светло” је (наводна) Божја реч – и све је по њој настало, укључиво и нас саме. То би требало бити довољно да истакне разлику између ова два поларизована погледа на стварност. Сасвим успут, чини се да се цео људски живот одиграва на позорници поларизованих особина (мушко-женско, љубав-мржња, светло-тама, привлачење-одбијање, талас-честица, дух-материја…).
Јасно, постоје и гледишта која настоје помирити и синтетизовати супротности између духа и материје, што је – чини се – најизгледнији начин да некако ипак схватимо свет. Свакако да између духа и материје постоји интеракција. Већ само по себи мора бити тако, с обзиром да је седиште духа унутар материјалне творевине – тела. Kоначно, и многе психосоматске болести упућују на њихову узајамну зависност и обострани утицај једнога на оно друго. Сада смо дошли до битног – интеракције духа и материје!
Претпоставимо (добро, добро – замислите да је 1. април и да је све то само првоаприлска шала!) како људски дух и духовни процеси имају директнији утицај на космос неголи смо то до сада могли замислити. Претпоставимо да нагомилано знање морате спремити у неку кутију, још боље – еластични балон (ех, знам – сад ће почети пљуштати опутжбе за вулгарни материјализам и препоруке за психијатра!). Kако? Појма немам, као што ни ви (ни наука) појма немате шта је тамна енергија и како она утиче на ширење васионе. Зато, идемо даље – док нас наука не демантује или психијатри не излече. Схватимо ли свемир као неку врсту еластичног балона у који треба нагомилавати продукте људског духа – људско знање (спознају) – онда се гомилањем тог садржаја, балон илити свемир, неизбежно мора ширити. Што је бржи темпо гомилања знања то се он – због мањка простора, јелте – такође брже мора прилагођавати да би био у могућности примити целокупно знање. И – ето нам ширења, к томе још убрзаног – свемира!
А зашто то (убрзање ширења) до сада нисмо приметили? Па управо због експоненцијалности целог процеса. Испочетка је то ишло лаганим темпом који се све више убрзавао, отприлике као вредност бројева у низу 1, 2, 4, 8, 16, 32, 64, 128, 256, 512,1,024… Ето, у само 11 корака стигли смо од једног евра до 1.024 Еu – ко то не би схватио (и прихватио)? И када се људско знање – крајем прошлог столећа – толико експоненцијално повећало, да је даљи темпо његовог повећања узроковао опазиве промене у структури свемира – тројица споменутих нобеловаца то су и открили. Замислите само импликације овог става – постоји практично неограничени контејнер људског знања који се повећава у складу са садржајем који мора примити. Kолико то дуго може ићи (трајати)? Све док се човечанство буде способно развијати у позитивном духовном смеру, стварајући све нове и нове садржаје којима ће пунити овај резервоар.
Мој психијатар (онај коме сте ме упутили) с нескривеном дозом подсмеха (мисли да сам тол’ко луд да нисам приметио), ми каже – „Све док балон не пукне!”. Било како било, видећемо; ко чека, дочека! Биће то онда највећи Big Bang након оног прадавног који нас је створио. А у противном? Не знам, одакле бих ја то знао. Могуће ће се престанком продукције новог знања свемир стабилизовати на некој коначној величини а човечанство ће комформистички уживати у пасивности достигнутога. Ако пак изумре људски дух (заједно са духом других космичких цивилизација које нисмо узимали у разматрање), може почети сажимање до сингуларитета, што ће рећи – ничега. Kао да нас никада ни није било! Чича мича – готова је прича!
(Пулсе)
