I upravo u tome Mirča Elijade, istoričar religija i antropolog, vidi presudan značaj mitova i mitske slike sveta: mit je neka vrsta psihološkog kompasa koji unosi red u prividni haos svetskih i ljudskih zbivanja; on je živ i omogućuje nam razlučivanje onog bitnog od nebitnog, primarnog od sekundarnog.
Petar Bujas
Poznata je misao Mirča Elijadea, istoričara religija i antropologa, da je sakralno element u strukturi ljudske svesti, a ne tek neki stupanj u povesti te iste svesti. Ova misao može se uzeti kao glavno obeležje njegovog bogatog stvaralačkog opusa; ona je zapravo čežnja za obnovljenom slikom sveta koja bi trebalo poslužiti dubljem poimanju istinske ljudske prirode upravo u modernom i postmodernom dobu, zasićenom i zamorenom jednodimenzionalnim shvatanjem čoveka i sveta. Jer, prema Eliadeu, upravo zbog zaborava vlastitih duhovnih korena moderni čovek tavori u jalovoj i sputanoj egzistenciji.
Biti čovek ili žijeti kao ljudsko biće zapravo znači biti religiozan, u najširem značenju te reči. Međutim, današnjem čoveku, koji živi u radikalno desakraliziranom svetu, od svih stvarnih i izmišljenih potreba upravo najviše nedostaje osećaj istinskog religioznog čina; nedostaje mu potpuno iskustvo svetoga koje je toliko nadahnjivalo drevne narode u svim vidovima kulture i svakodnevnog života. Stoga je Elijade, neumorno tražeći uzroke čovekovog pada u svetovno i materijalno, istraživao dubine i širine drevnih mentaliteta i sistema znanja, toliko različitih od današnjih prevladavajućih svetonazora. Ali, suprotno naučnoj tradiciji 19. i prve polovice 20. stoleća, za njega drevni mentalitet nije „predlogički mentalitet”, mentalitet detinjastih ljudi koji su bili samo etapa u razvitku našeg razvijenijeg i naprednijeg oblika civilizacije i kulture.
Elijade nije proučavao drevna i „primitivna” društva zbog puke nostalgije za prošlošću, već prvenstveno zbog uverenja da se tu radi o opšteljudskim sposobnostima koje su zajednička baština ljudske vrste i nisu vlasništvo samo nekog specifičnog vremensko-prostornog odsečka. Štaviše, bio je uveren da se upravo sveopšta kriza zapadnog modela civilizacije, koja je kulminirala u 20. stoleću (a svakako se nastavlja i početkom novog, 21. stoleća), može prevladati i nadvladati samo ako se uspostavi kontinuitet sa zaboravljenim ljudskim sposobnostima koje se mogu obnoviti čak i u našoj savremenosti, jer moderni čovek živi dezorijentisan.
Čovek kao biće koje ima mogućnost živeti između bitka i ništavila, između svetlosnih visina i najdubljih tmina, između „boga i zveri”, velika je tema mudroslovlja još od drevnih vremena. Očito je da se čovjek gotovo uvek shvatao kao biće koje ima više aspekata, a isto shvatanje odnosilo se i na svet u kojem obitava. Svi ti aspekti sastavni su deo ljudskog bića, ali nemaju svi istu važnost; upravo otkriće svetoga, prema Elijadeu, omogućuje čoveku nužnu orijentaciju. Drugim rečima, „teško je zamisliti kako bi ljudski duh mogao delovati bez uverenja da u svetu postoji nešto što je potpuno stvarno. (…) Iskustvom svetoga ljudski duh je shvatio razliku između onoga što se ukazuje kao istinski stvarno, snažno, bogato i vredno i onoga što je lišeno tih svojstava, odnosno haotičnog i opasnog toka stvari, njihovih slučajnih i besmislenih pojavljivanja i nestajanja.”
Upravo uvažavajući višeslojnost ljudskog bića, drevni su tako ukazivali na neophodnost čovekove orijentacije, kako u odnosu na sebe samog, tako i u odnosu na svet koji ga okružuje, a stari Grci si ga nazivali kosmos. A taj kosmos nije bio svet prema uobičajenom i savremenom shvatanju, već je to bio svet kao umno uređena celina koju je, prema Platonu, uredio demijurg, božanski proizvoditelj, i stoga kroz njega struje inteligibilni zakoni, zakoni božanskog uma. Sve to, prema Elijadeu, sadrže i kosmogonijski mitovi što nam govore kako je sve što postoji došlo u postojanje, i koji je smisao svega postojanja, celog kodmosa i samog čoeka. Zato su oni bili arhetipski uzori ponašanja i na neki način određivali su specifičan položaj čoveka u kosmosu. Isto tako, oni su čoveka uvodili u središte kosmičkih zbivanja i na taj način mu pridavali jedinstven subjektivitet; tako on nije samo objekt ili gradivno tkivo univerzuma, već delatno biće koje u kosmosu ostvaruje svoju svrhu i svoju sudbinu. Ali, oduvek je znano da u ljudskom slučaju postoje mogućnosti i za drukčije, pa i suprotno; ljudski život može biti smislen, zasićen onim bitnim, rekao bi Elijade, ali i besmislen (treba se samo setiti mita o Sizifu).
Najčešće se, ipak, tokom često mukotrpne ljudske povesti, radi o mešanju jednog i drugog, i smisla i besmisla. I upravo u tome Elijade vidi presudan značaj mitova i mitske slike sveta: mit je neka vrsta psihološkog kompasa koji unosi red u prividni haos svetskih i ljudskih zbivanja; on je živ i omogućuje nam razlučivanje onog bitnog od nebitnog, primarnog od sekundarnog. Nakon dugo vremena (gotovo više od nekoliko stoleća), i nakon gorkih iskustava življenja u svetu ispražnjenom od svoje biti (a to je zapravo, prema Elijadeu, posledica radikalne desakralizacije modernih vremena) u naučnom svetu mit opet postaje aktuelan: „Pre više od pola stoleća, zapadni naučnici su smestili mit u perspektivu koja je bila u očitoj opreci prema perspektivi 19. stoleća. Umesto da, poput svojih prethodnika, obrađuju mit onako kako se to dotada uobičajeno radilo, odnosno kao ,priču’, ,izmišljotinu’, ,fikciju’, oni su ga prihvatili onakvim kakvim su ga poimala arhajska društva, u kojima je mit, upravo suprotno, označavao ,istinitu priču’, koja je, štaviše, izuzetno dragocena jer je sveta, arhetipska i značajna.”
Ponovo otkriće mita dalo je mogućnost istraživanja drevnih univerzuma upravo u kritičnom trenutku zapadne povesti, u trenutku posvemašnjeg nihilizma i krize identiteta celog zapadnog kulturnog i civilizacijskog kruga. Jer, „nije izvesno da se zapadna misao još može održati u svojoj ,divnoj izolaciji’. Sâmo moderno doba se jasno razlikuje od onih koja su mu prethodila: ono je obeleženo konfrontacijom s ,nepoznatima’, sa ,strancima’ i njihovim svetovima, s neobičnim, udaljenim, egzotičnim ili pradavnim univerzumima. Otkrića dubinske psihologije, jednako kao i uspon neevropskih naroda na obzorju povesti doista znače prodor nepoznatih u nekad ograđeno polje zapadne svesti. (…) Trud uložen u ispravno razumevanje načina mišljenja stranih zapadnjačkoj racionalističkoj tradiciji, odnosno ponajpre u odgonetavanje značenja mitova i simbola, očitovaće se kroz iznimno značajno obogaćivanje svesti.”
Možda najdragoceniji doprinos ponovnog otkrića drevnih, ali i drukčijih naroda za Zapad predstavlja otkriće simbologije i jezika simbola, predugo odbačenih od novovekovne zapadne povesti. Elijade drži da će naučnici, kada ovaj jezik pomoću dubinske psihologije, etnologije, antropologije, povesti religija i hermeneutike nanovo otkriju, ostati zapanjeni njegovom dubinom, ali i njegovim obnoviteljskim moćima za imaginativne sposobnosti ljudskog bića, čiji je nedostatak uzrokom mnogih egzistencijalnih i duševnih nedaća i padova modernog čoveka. Takođe, ova otkrića izbaviće zapadnjake od „provincijalizacije evropskog duha”, sputanog diskurzivnom logikom i pozitivizmom, pa zato nesposobnog da se istinski otvori prema mnogim vrijednostima drevnog mentaliteta.
„Sistematska istraživanja koja su se bavila ,primitivnim’ mentalitetom otkrila su važnost simbolizma za arhajsku misao, kao i njegovu temeljnu ulogu u životu bilo kojeg tradicionalnog društva. Nadilaženje scijentizma u filozofiji, ponovno buđenje zanimanja za religiju nakon Prvog svetskog rata i mnoštvo poetičkih iskustava, a osobito istraživanja nadrealizma, na raznim su poljima i s nejednakim ishodima privukli pažnju šire javnosti na simbol, shvaćen kao autonoman način spoznaje. Evolucija o kojoj je reč deo je reakcije na racionalizam, pozitivizam i scijentizam 19. stoleća i već je sama po sebi obeležila drugu četvrtinu 20. stoljeća.” I zato „simbolička misao nije isključivo domen deteta, pesnika ili neuravnotežene osobe: ona je svojstvena ljudskom biću i ona prethodi jeziku i diskurzivnom umu. Simbol otkriva najdublje aspekte stvarnosti koji prkose svakom drugom sredstvu spoznaje. Slike, simboli, mitovi i nisu neke olake i nevažne tvorevine psihe; oni odgovaraju na određenu potrebu i vrše određenu funkciju: razotkrivaju najskrovitije modalitete bitka.
(Ilustracija Pixabay)
(Nova Akropola)
