Poznata kao trepanacija, praksa bušenja rupe u lobanji bila je uobičajena u prhistoriji, a primeri su otkriveni na arheološkim nalazištima širom sveta. Nakon analize šupljina u 41 neolitskoj lobanji iz Francuske, autori nove studije bacili su novo svetlo na prirodu ovog grubog postupka, otkrivajući koliko je zapravo bio invazivan i nesuptilan. Čuvane u Muzeju čoveka u Parizu, lobanje koje su istraživači pregledali bile su stare od 8.000 do 4.000 godina iz zbirke od 159 sa zahvatima bušenja. Prosečna rupa je 2,95 i 5,43 centimetara široka, pojedine su premašile 10 centimetara.
Većina drevnih trepanacija širom sveta pokazuje znake zaceljivanja, što ukazuje da je većina lečenih doista preživela neko vreme. „Visoka stopa preživljavanja, uprkos opasnosti od cerebralnog edema, infekcije, krvarenja i šoka, jasan je pokazatelj visoke veštine i iskustva ranih hirurga koji su izveli zahvat”, pišu autori studije. Pretpostavlja se, na primer, da su neolitski iscelitelji možda sterilisali svoje kamene alate pre bušenja lobanjama, dok su se biljke s prirodnim svojstvima protiv bolova ili antibioticima možda koristile da pomognu operisanima da prebrode iskušenja.
Zašto je trepanacija bila tako popularna u praistoriji nije jasno, iako neki naučnici veruju da se postupak možda izvodio za ublažavanje intrakranijalnog pritiska uzrokovanog ozledom ili patologijom – kao što je i danas u retkim slučajevima. S druge strane, legendarni neurolog i antropolog iz 19. stoleća Pol Broka nagađao je da je ta praksa možda povezana s verovanjem da su napade uzrokovali demoni koje je trebalo osloboditi otvaranjem rupa u lobanji. Štagod bilo, trepanacija predstavlja intrigantan eksperimentalni korak na putu čovečanstva ka hirurškoj stručnosti. Autori studije kažu da su njihovi uvidi „vrlo važni u pokušaju razumevanja porekla današnje neurohirurgije praćenjem njenih najranijih koraka”, piše IFL Science.
(Ilustracija Shutterstock)
(Kliks)
