У готово свим текстовима налазимо барем два могућа кључа за тумачење симбола и алегорија. Први се односи на претварање метала из нижег, хаотичног стања, у више, стабилније и племенитије стање. Други се кључ односи на преображсј „хаотичних” или анималних елемената код људи у узвишеније. Превладавање племенитих елемената над оним нагонским претворило би појединца у „златног човека”.
Из расположивих историјских извора зна се да се алхемија практиковала у Европи од 13. до 17. столећа. Међутим, мноштво извора и њихов симболичко-митски језик отежавају истраживање на Западу. Углавном, древни текстови наводе Египат као домовину „краљевске уметности”. Хеленистичка и каснија традиција упућују на бога Тота (Хермес Трисмегист у средњовековној алхемијској традицији), који је људе митске прошлости подучавао.
Врло је тешко разумети шта је била алхемија у Египту јер Египћани нису обичним људима разоткривали мистерије којима су подучавали у храмовима. У каснијем раздобљу, када је крај Египта био очит, изгледа да су свештеници намерно уништили сваки вид оперативног знања практичне магије, укључујући алхемију као једну од њених грана. Остаци изворне египатске алхемије налазе се, вероватно, разасути у фрагментима старих митова (као у миту о Озирису, кога је в брат Сет затворио у саркофаг и запечатио оловом) и у загонетном симболичком језику зидних сликарија и боја сачуваних у гробницама.
Алхемичари у Грчкој, питагорејци и Платон поново су компилковали стари сисем „подударности” између универзалних принципа (бројева) и различитих планова Природе. Средњовековни алхемичари сматрали су Платоновог Тимаја једним од главних алхемијских текстова, а грчке богове су у великој мери користили у симболичким приказима „Великог Дела”. У раздобљу хеленизма појавио се такозвани Corpus Hermeticum, приписан богу Тоту, који укључује добро познате текстове као што су Пимандер, Асклепије и Смарагдна плоча. Падом Римског царства традиција алхемије склонила се на Блиски исток. Арапи су превели бројне грчке филозофске и научне списе, укључујући неке који су се тицали алхемије.
Најпознатији арапски алхемичар Џабир Ибн Хајан (721– 815) основао је школу којој се приписује на стотине расправа о алхемији. Име Џабир постало је толико цењено да је, на пример, један славни италијански алхемичар у 13. веку користио име Гебер као псеудоним, што је латинска варијанта имена Џабир. Гебер је био аутор врло цијењеног алхемијског текста Summa Perfectionis. Kада је западна Европа обновила своје трговачке везе с Блиским истоком, алхемијски текстови поново су почели колати Западом. Уз Византију и можда Сицилију, и арапска Шпанија је служила као улазна врата за старе традиције, што је поново омогућило колање знања артеријама Старог континента који је спавао свој средњи век. Друге традиције наводе да су, након што је Исток обновио трговачке везе са Западом у касном средњем веку, Европљани имали приступ изворима мудрости у Kини, где се алхемија практиковала хиљадама година и очувала у правцу који историјски познајемо као таоизам.
Три су агенса посредством којих алхемичар остварује своје дело: Lapis philosophorum (филозофски камен), Alkahest (универзални растварач) и Elixir vital (еликсир живота). Према Хелени Блавацки, једини изворни спис из такозваних „херметичких списа” била је славна Смарагдна плоча приписивана Хермесу Трисмегисту. Тешко је приписати овај трактат неком аутору или одређеном раздобљу зато што поседујемо само његове латинске и арапске преводе, а једине везе са Хермесом Трисмегистом су старе легенде, од којих је већина симболичке нарави.
У чланку под насловом Алхемија у 19. столећу Хелена Блавацки објашњава тешкоће које настају када се ова расправа жели приписати само једном аутору: „Није ли нам Авицена рекао да је Смарагдна плоча, најдревнија алхемијска расправа, пронађена на телу Хермесову, које је пре неколико столећа у Хеброну сахранила Сара, жена Абрахамова. Међутим Хермес никад није било име особе, већ генеричка титула, што је аналогно употреби термина неоплатонички у древним временима или термина теозоф данас. Шта уопште знамо о Хермесу Трисмегисту, трипут великом? У Платоново време, Хермес је био поистовећиван с египатским Тотом. Међутим, реч thot не значи само интелигенција, него и група или школа.”
Заправо је Тот-Хермес само персонификација појма Глас (или светог учења) свештеничке касте у Египту, глас великог хијерофанта. Хелена Блавацки, такође, помиње да су алхемијска знања изгубљена на Западу остала закопана у иницијатским криптама античког Истока и да је до 19. века све у вези са алхемијом зацијело увезено из Kине, а затим претворено у „херметичке списе”. У готово свим алхемијским текстовима налазимо барем два могућа кључа за тумачење симбола и алегорија. Први се односи на претварање метала из нижег, хаотичног стања, у више, стабилније и племенитије стање. Други се кључ односи на преображсј „хаотичних” или анималних елемената код људи у узвишеније. Превладавање племенитих елемената над оним нагонским претворило би појединца у „златног човека” (Платон, Држава, легенда о металима).
Све алхемијске расправе, било изражене у књижевном било у графичком облику, користе симболе и алегорије. Стога ће, као и у било којем симболичком систему, постојати различити кључеви тумачења који ће олакшати разумевање на различитим нивоима. За почетнике ће и пуко утврђивање тачних извора бити напоран задатак. Према Хелени Блавацки, „будући да у Европи има више лажних него истинитих списа, и сам Хермес би се нашао изгубљен”.
Еликсир живота обнавља физичко тело и продужује људски живот. Хелена Блавацки разликује мали од великог еликсира. Онај који се користи на физичком плану повезује се с претварањем метала и обновом младости. „Велики еликсир” је симболичке нарави и даје највећи могући дар: свјсну бесмртност у духу, нирвану кроз све циклусе која претходи паранирвани или апсолутном сједињењу с Једином Есенцијом. У мистичном смислу филозофски камен симболизује преображај човекове ниже природе у највишу и божанску.
Alkahest је омогућавао да се све ствари растопе да би се уклониле све нечистоће. Био је агенс на који се мисли у алхемијској дефиницији solve et coagula (разреди и згусни). У једном мистичном смислу, био је Врховно Биће, сједињење које уклања све нечистоће и враћа елементе њиховој првотној бити. Филозофски камен омогућавао је претварање неплеменитих метала у злато. „У мистичном смислу, међутим, филозофски камен симболизује преображај човекове ниже природе у највишу и божанску”1. Тражење праисконске материје темељни је део процеса учења у алхемији. Праисконска твар је материја у недиференцираном стању, prakrti на санскрту. То није материја у хаотичном стању, попут олова или већине материјала који нас окружују. Праисконска материја је безоблична, али може попримити било који облик који јој се да.
У алхемијским текстовима или сликама четири елемента су представљена преко бројних типичних симбола. Титус Буркхард објашњава да је „према херметичкој традицији, природан поредак елемената представљен или крстом чија средишња тачка одговара квинтесенцији или концентричним круговима, а у том случају Земља је средишња тачка, а Ватра спољашњи круг. Може се приказати и саставним елементима Соломоновог печата, који се приказује као преклапање два једнакостранична троугла. Троугао с врхом према горе одговара Ватри, а троугао с врхом према доле Води. Горњи део троугла који представља Ватру заједно с водоравном страном другог троугла, представља елемент Ваздух, док исти симбол на супротној страни, окренут према доле, симболизује елемент Земље. Kомплетан Соломонов печат симболизује синтезу свих елемената и, према томе, спој свих супротности.”
Из праисконске материје, кроз своју прву диференцијацију етар што испуњава сав простор, произлазе четири елемента, из којих произлазе и сви облици материје у телесном свету. Алхемијски концепт четири елемента може се повезати с хиндуистичким концептима Sankhya школе, bhutas и tanmatras, где сваки елемент материјалног света има свој комплемент у спознајном свету субјекта.
У космолошкој схеми, метали произлазе из четири елемента. Постоји седам метала или „земаљских” планета, како их често називају због чињенице да сваки представља физичку кристализацију енергије која произлази из седам астролошких планета. Метали се „рађају” еволуцијским процесом, тј. сваки „сазрева” унутар Земље, под утицајем одговарајућег планета. Њихови знакови су исти као и знакови планета: злато одговара Сунцу, сребро Месецу, жива Меркуру, бакар Венери, железо Марсу, калај Јупитеру и олово Сатурну.
Процес претварања елемената догађа се у узастопним етапама, од којих се у алхемијским текстовима спомињу три, седам, дванаест, чак и двадесет и један. Дело започиње, као што је већ поменуто, приправљањем materia-e prima-e или приправљањем живе са сумпором и сољу, што се приказивало у „атанору” (посуди-пећи у којој се припремао еликсир). Kао што злато и сребро представљају статичну кристализацију Сунца и Месеца, сумпор и жива су активне или динамичне манифестације двеју супротних снага. Платон је подучавао да постоје људи од злата, сребра, бронце и железа. Такође се осврнуо на могућност легура или смеса метала у душама и на претварања кроз иницијацијско-педагошки поступак, у којем управо и лежи важност ове старе велике науке.
1Теозофски речник, Хелена Петровна Блавацки
(Нова Акропола)
