Да Сунце није учествовало у масовној сеоби, наша планета би остала заробљена у зони у којој би развој живота, какав познајемо, био практично немогућ. Откриће тима Танигучи-Цуџимото мења нашу фундаменталну перспективу о месту које заузимамо у универзуму.
Природно претпостављамо да је позиција Сунчевог система у Млечном путу фиксна и трајна. Међутим, најновија научна сазнања сугеришу нешто сасвим другачије: Сунце није рођено у овом делу галаксије који данас називамо домом. Питање порекла наше звезде води нас дубоко у прошлост, у време када је космички пејзаж изгледао потпуно другачије. Захваљујући галактичкој археологији, научној дисциплини која, попут земаљске реконструише прошлост на основу звезданих трагова, истраживачи су пратили путању Сунца милијардама година.
Основна теза овог открића је изузетно интересантна: Сунце је заправо део масовне миграције звезда која се догодила пре више милијарди година, трајно мењајући нашу галактичку адресу. Један од најзначајнијих налаза ове студије јесте податак да је Сунце рођено више од 10.000 светлосних година ближе унутрашњим регионима и језгру Млечног пута него што је то данас. Иако је старо око 4,6 милијарди година, анализа кретања и хемијског састава указује на то да се ова велика сеоба одиграла у широком временском оквиру пре 4 до 6 милијарди година. Овај податак представља научни преокрет. Простор у којем се данас налазимо није резултат мирне еволуције у изолованом кутку свемира, већ исход драматичног космичког кретања које је Сунце избацило из густог галактичког центра ка његовој периферији.
Наша тренутна позиција је резултат динамичне историје која је дефинисала судбину целог Соларног система. До овог открића дошао је тим истраживача који су предводили ванредни професори Даисуке Танигучи са Универзитета Метрополитен у Токију и Такуји Цуџимото из Националне астрономске опсерваторије Јапана. Они су спровели до сада најобимнију анализу користећи податке са сателита Gaia Европске свемирске агенције (ESA), који је прикупио информације о две милијарде небеских тела.Истраживачи су креирали каталог од 6.594 звездана близанца – звезда које имају скоро идентичну температуру, површинску гравитацију и хемијски састав као наше Сунце. Овај каталог је чак 30 пута већи од било ког претходног истраживања, а тим је применио ригорозне методе пажљиво коригујући „селекциону пристрасност” да осигура да подаци о звездама које је лакше уочити не искриве крајњу слику.
Анализирајући добијене податке, научници су приметили широки врх у дистрибуцији старости звезда старих између 4 и 6 милијарди година. Тај врхунац у подацима служи као кључни доказ масовног кретања звезда сличне старости које се налазе на сличној удаљености од центра галаксије. Ово значи да наше Сунце није на својој тренутној позицији случајно, већ као део много веће звездане миграције. Kако је пробијена „баријера коротације”?
Прецизни подаци са сателита омогућили су научницима да реше дугогодишњу астрофизичку загонетку. Наиме, у центру наше галаксије постоји масивна структура у облику шипке (барска структура) која својом ротацијом ствара такозвану „баријеру коротације” (corotation barriert). Она обично делује као невидљиви зид који спречава звезде да мигрирају из унутрашњих делова галаксије ка спољним. Постављало се питање: како је Сунце успело да пробије ову препреку?
Одговор лежи у савршеном тајмингу. Миграција се догодила у тренутку док се поменута барска структура још формирала и пре него што је баријера постала непремостива. Старост сунчевих близанаца директно открива историју еволуције самог Млечног пута, указујући на период када је галактичка структура била довољно нестабилна да дозволи „велико бекство”. Ова масовна сеоба није била само фасцинантан астрономски догађај, већ вероватно и пресудан фактор за развој живота на Земљи. Унутрашњи региони галаксије су, према налазима истраживача, далеко мање гостољубиво окружење у поређењу са спољним регионима. Висока густина звезда и интензивно зрачење у језгру Млечног пута стварају нестабилне услове који би драстично отежали дуготрајну еволуцију сложених организама.
Истраживање је осветлило кључни фактор нашег постојања: то што се матични Соларни систем нашао у мирнијем предграђу галаксије била је невероватна срећна околност. Да Сунце није учествовало у масовној сеоби, наша планета би остала заробљена у зони у којој би развој живота, какав познајемо, био практично немогућ. Откриће тима Танигучи-Цуџимото мења нашу фундаменталну перспективу о месту које заузимамо у универзуму. Сунце није статични посматрач, већ активни учесник у огромном древном егзодусу звезда који је редефинисао мапу Млечног пута. Наведена сазнања отварају врата за будућа истраживања која ће покушати да додатно мапирају кретање милијарди других звезда.
(Астроноски магазин)
