Даклем, као и пси и остала жива бића, и човек је подједнако подвргнут деловању условних подражаја, односно условном рефлексу. Е сад сам претерао, зар не?!
Ладислав Бабић
Јесмо ли слободни?
Пас је мирно, дремуцкајући, сасвим незаинтересовано лежао на поду свог кавеза. Начуљио је уши тек кад је завонило звоно, а то је било праћено интензивним лучењем слине. Осетио је изузетну глад – шницла или макар само сува кост сасвим би му добро дошла. Но, нигде ничега, осим звона које је звонило. Човек је записао у свој дневник истраживања: „Сваки пут, без изузетка, исто – на звук звона, пас почиње лучити слину баш као да је гладан. Код њега се развио условни илити условљени рефлекс”. Човек се звао Иван Петрович Павлов, бијаше руски физиолог, а описана сцена могла се дешавати поткрај 19. столећа. За откриће новог, дотад непознатог тзв. условног рефлекса добио је 1904. године Нобелову награду за физиологију или медицину. О чему се заправо ради?
Kод сваког рефлекса важне су две ствари: подражај и реакција. Павлов је у почетку хранио пса и сваки тај поступак је био праћен претходном звоњавом звона. Жлезде пса би притом интензивно лучиле слину, чију количину је истраживач пажљиво бележио. Међутим, након довољно дугог понављања овог (у принципу) једноставног огледа, научник је увео малу промену – није више послуживао храну, али је звоно и даље звонило. И десило се оно што није очекивао – пас је и надаље излучивао подједнаку количиниу слине као и кад се нашао пред сочним одреском. Организам је научио сваки пут да реагује на условљени подражај – звоњаву звонцета!
Овај пут није звонило звонце, нити се служила храна. Додуше, засвирала је нека мање-више досадна музика (тешко да би се нашла на лествици хитова) нашта су се људи исти час дигли са својих столица, укипили се у ставу мирно и десном руком проверили јесу ли им новчаници још близу срца. Схватили сте, свирала се химна на коју су сви – од хадезеоваца присутних на конгресу своје странке или гледалаца на стадиону, до играча на терену – подједнако реаговали. Српски репрезентативци су углас певали „Боже правде”, сви – осим једнога. Тај је брже-боље, након утакмице, добио изгон из репрезентације. Запамтимо тај моменат.
До почетка шездесетих година протеклог века владао је следећи обичај у основним школама. Kада би наставник ушао на први школски час, деца су морала устати. Тада би се учитељ окренуо према њима и викнуо: „За домовину с Титом!”, нашта би цео разред унисоно, уз поздрав стиснутом песницом, дрекнуо: „Напред!”. Може вам се то учинити непримереним или смиешним, но данас свако мало у Хрватској никну идеје да би наставу требало започети свираем „“Лијепе наше”, а то се аргументује да је и у Америци тако (куд сви Турци туд и мали Мујо!). Има ли битне разлике у овом или оном модусу натурања слављења државе, просудите сами.
Многи се сећају генијалног филма подједнако генијалног режисера Стенлија Kјубрика – „Др Стрејнџлав или: Kако сам научио не бринути и заволео бомбу” и лика др Стренџлова (у незаборавној интерпретацији британског глумца Питера Селерса), нацистичког научника који је након пораза Немачке променио страну и сад служи другог господара (САД). Докторова рука због неуролошког поремећаја често измакне контроли у нацистички „Зиг хајл” поздрав.
У богомољама разних конфесија, верници се масовно крсте, бацају на колена и клањају или врше сличне ритуале на знак предводника обреда који паства врло добро препознаје. Изузетак евентуално чине иноверници, случајни намерници или туристи који су стицајем околности присуствовали ритуалу. У медијима, посебно онима изразито националистичке и/или домољубне оријентације, новинари јако добро пазе на избор речи које ће употребљавати. Не једном се десило на ТВ, чак и у Сабору, да спикер или говорник започну реченицу, примерице: „Поштова…, штовани гледао…, гледатељи…” исправљајући се (не знам је ли им било јасно шта се уопште има исправљати) у ходу.
Сад, вам је сигур.., јамачно (ха, ту сам вас чекао!) већ доста ових примера, те се нервозно питате какве они везе имају са псом с почетка текста. А имају и те какве! Прво се упознајмо са варијантом Павловљевог опита коју је један чудак демонстрирао на самом себи – даклем, не ради се више о псима већ о људима. Инспирисан давним открићем поменутог нобеловца, Јан Пејџ израдио је уређај (назвао га је Bondage Happenes или Ропство се догађа) који је повезан с његовим мобилним телефоном. Носио га је две седмице на глави и сваки пут када би му зазвонио мобилни или би примио поруку, у уста би добијао гутљај лимунаде. Но, и након што је – после две седмице – скинуо уређај, сваки пут када би примио телефонски позив, његова реакција на то била би иста – цурење слине. Даклем, као и пси и остала жива бића, и човек је подједнако подвргнут деловању условних подражаја, односно условном рефлексу. Е сад сам претерао, зар не?!
Укипљени поштоваоци државне химне, певајући ногометашки хор са изузетком Љајића, првачићи који скандирају домовини и Титу, клањајући поштоваоци бога, нацистички научник из СФ филма, телевизијски најављивачи и/или саборски заступници, сасвим поуздано нису на глави носили никакву апаратуру, нити су били подвргнути звоњави звонцета или мобилног, нису трпели електрошокове и сличне надражаје који би изазивали описано им понашање! Но, јесмо ли баш толико сигурни у то? Уређаја има различитих врста а, уосталом – је ли уређај баш нужно потребан? Односно, не крије ли се у глави свакога од нас уређај чијег постојања нисмо ни свесни?
Чашћење химне као (уз заставу) државног симбола почиње још од малих ногу. Уче нас родитељи, васпитачи у вртићу, учитељи, медији… да се на тактове одговарајуће попевке треба одазвати на одговарајући начин: укипити се у ставу мирно (док не одсвирају досадну композицију) уз различите варијације даљих поступака. Неки уче да треба ставити десницу на срце, други вас дресирају да – без обзира на своје музикалне способности – морате учествовати у певању поменутог евергрина, трећи… И тако то траје годинама и годинама. Чим чујете познате тактове, ви скачете у вертикалу и аутоматски вршите описане поступке. Добро, али то није условљени илити условни рефлекс – пре би га се могло назвати неусловљеим или безусловним рефлексом или, чак, наученим понашањем.
Али! Јесте ли понекад покушали (ако нисте којом несрећом тешко болесни; парализовани на пример) седели док се сви око вас постављају у посвећено окомито чашћење хвалоспева вашој (или туђој) држави? Претпостављам да, ако сте то ма једном учинили, никад вам више није пало на памет кад сте видели реакцију околине. Можете ли замислити како би се осећао ђачић од десетак или мање година када не би учествовао у разредном ритуалу? Kаквим би санкцијама, почев од презира остатка разреда до оних службених, био изложен, а тек његови родитељи.
Јесте ли икада били – не репрезентативац своје земље који не пева свечану песму, већ само гледалац и каснији сведок свега што се догађало јадном изопштенику из државне врсте? Уверавам вас да бисте на идућој утакмици ви први повели песму, још и пре но би први тактови засвирали. А зашто бисте се (или сте то већ чинили) пошто… (пардон, штованим) гледао… (још један пардончек) хрватским гледатељима обраћали управо речима испардониранима у овој реченици? Јер сте годинама били подвргнути масовном, не експерименту (јер циљ покуса је утврдити објективни начин одвијања појаве), већ масовном третману исправног језичног изражавања. Па, нисте ли могли објавити чланак без лекторске интервенције на непоћудним речима; ако су вам дипломски рад вратили с потцртаним – не стручним погрешкама већ погрешним речима; ако су вас шефови упозорили на начин изражавања који би могао угрозити вашу каријеру најављивачице или телевизијске водитељке… онда је прорадио онај скривени уређај у вашој глави.
Тај вас је уређај унапред упозорио да, желите ли избећи неугодности са околином морате се одлучити за прихватљив – не за вас, него за околину! – начин понашања. Не желите ли угрозити своју професионалну каријеру (свеједно спортску, репортерску или неку трећу) морате на узусе који су вам можда сасвим неприхватљиви и страни, а без којих сте подједнако добар стручњак у свом фаху – реаговати њиховим прихваћањем. Да бисте реализовали онај део себе који нисте спремни жртвовати, морате изабрати линију мањег отпора! Рецимо, једноставно – морате постати лицемер. Уверен сам да огромна већина људи, ако не сви, није дошла на утакмицу слушати химну већ гледати спортски меч два супарника. Уверен сам да огромна већина говорника жели нешто битно саопштити својим слушаоцима, а то свакако нису референце на правилно или неправилно изражавање.
Сасвим сам сигуран да је Алберт Ајнштајн са својим лошим енглеским језиком био од интелигентних људи третиран управо као Алберт Ајнштајн, а не као лош говорник језика своје нове домовине. Не верујем да су паметни људи на сваком кораку доказивали своју памет исправљајући речи, фразе или акценте које је научник употребљавао – напротив, мислим да су увидели да то даје додатни шарм његовој личности. Даклем, тај скривени уређај у вашој глави, а назваћемо га прагматизам, јесте онај који више усмерава или условљава ваше понашање неголи све оно што сте научили као нужно у његовом испољавању.
Примарни подражај долази споља – у облику тактова музике, начина изражавања других људи, облика њиховог понашања или слично, док вас секундарни подражај (осећај неугоде који настаје евентуалним супротстављањем другима) тера да се ускладите са владањем околине. Kод некога је тај прагматизам јаче, код некога слабије развијен – једни су га свеснији, други готово несвесни, али чињеница је да у многим приликама управо он одређује наше понашање. Др Стрејнџлав је у томе ипак изузетак, његово понашање није условљено, оно је неуролошки поремећај (мада би се могло рећи да је код екстремних нациста оно учењем – јер све почиње учењем – толико инкорпорисано у личност да је постало инстиктивно). Научници са Универзитета у Абердину, који су идентификовали неуролошки поремећај – настао услед озледе мозга – због којег рука човека измакне контроли, дали су му име синдром ванземаљске руке или синдром др Стрејнџлава.
Према томе, мој је закључак – рећи ћете – како нема разлике између пса и човека, зар не? Дакако да има. Пас је посве несвестан свог условљеног понашања и он никада неће доћи у прилику да га коригује. Човек, међутим, има способност да га спозна и свесно (ако је јак карактер и тако одлучи) или несесно – променом спољашњих околности и/или захтева околине за прикладним понашањем – промени. Они први спремни су жртвовати осећај неупитне припадности заједници и изложити се стога неугодностима да би сачували целовитост своје особе, док су они други – већина – склонији попустити под притиском околине. Но, разлика није апсолутна, свако се у некој прилици понео као већи или мањи лицемер, ма тога и не био свестан.
Нећемо сада о утицају свакодневних реклама којима смо изложени и манипулација политичара, медија и индустрије на понашање човека. Човек је биће јако пријемчиво различитим утицајима ако се они интелигентно (да не кажем подло или лукаво) примене. Познат је случај из прве половине двадесетог века када је менаџер једног америчког биоскопа почео у филмове убацивати рекламе „кока коле”, с трајањем од 25 стотинки секунде. Цака је била у томе да су кадрови у којима се реклама појављивала били толико кратки да их гледаоци свесно нису нити приметили. Kажемо да су гледаоци били изложени примању тзв. сублиминалних порука. Након гледања таквог филма, знатно је порасла продаја поменутог напитка у биоскопском локалу.
Још директнији утицај на људске навике у смислу развијања зависности, покушан је – с намером или без ње – уметањем кокаина као састојка „кока коле”, с којим сте га могли уживати све до 1911. године – наравно, ако сте живели у то време. Мада су такве манипулације с подсвешћу човјка биле забрањење, не мањи је утицај на потрошњу одређених производа (компјутери, аутомобили, ручни сатови, пића…) који се као узгред – али са добро истакнутом марком артикла – убацују у кадрове филмских хитова, а да о свакодневном бомбардовању рекламама у ТВ програмима (и филмови се прекидају због њих) и штампаним медијима ни не говоримо. Свакодневно смо подвргнути манипулацијама, напосе од стране капитала, државе и медија, тако да су и они који то схватају већ огуглали н. У томе предњачи капитал чије интересе подржане и легализоване од стране државе промовишу медији. Оне се спроводе с циљем потчињавања појединца и целих друштвених група (у екстремном облику – целог народа) потребама одређених интересних група. Могу ићи од готово наивних до перфидних, често тешко откривајућих облика, маскираних сасвим секундарним циљевима који им дају невини изглед. Ту спадају и смицалице базиране на коришћењу условних рефлекса.
Један од пионира у проучавању психологије маса и утицаја манипулација на њих, али исто тако и први који је научне методе заиста користио у манипулисању њима, био је Фројдов нећак Едвард Бернаyс. Напустивши Аустрију – након њене Хитлерове анексије – емигрирао је у САД где је, у складу са својим идејама, сасвим променио облике комерцијалног рекламирања али и политичког уверавања људства. Био је убеђен да је манипулација у данашњем друштву нужно потребна јер је без ње оно ирационално и опасно.
Позната је његова мисао како је „Свесна и интелигентна манипулација организованих навика и мишљења маса, важан (је) елеменат у демократском друштву. Они који манипулишу тим невидљивим механизмом друштва сачињавају невидљиву владу, која је истинска владајућа снага наше земље. Нама се влада, наши умови су обликовани, наши укуси се формирају, наше идеје бивају сугерисане, већином од стране људи за које никада нисмо чули. То је логичан резултат начина на који је организовано наше демократско друство… Огроман број људских бића мора сарађивати на тај начин, ако желе живети заједно као глатко функционишуће друштво… У готово сваком чину наше свакодневице, било у сфери политике или бизниса, у нашем друштвеном опхођењу или етичком мишљењу, доминирани смо релативно малим бројем особа… које разумију менталне процесе и друштвене узорке маса. Они су ти који повлаче конце што контролишу јавно мишљење.” (Пропаганда, Е. Бернаyс).
За сада једини начин да се таковрсне манипулације избегну и да се не осећамо као маринете на концу који повлаче други јесте развијање свести о њиховом постојању, очвршћивање карактера с намером да се игноришу и рад на њиховом раскринкавању суочавајући их са истином. Тек ако их успемо избјећи, престанемо ли бити њихови робови, можемо о себи размишљати као о слободнијим (не и слободним – за слободу треба много више) људима. Али, чињеница да је понеки појединац успео измаћи замкама манипулација њиме, још не значи и да је друштво постало слободније.
(Илустрација Pixabay)
(Пулсе)
