Ако се занемари ризик од преране смрти услед несреће или озледе, гени би могли имати знатно већи утицај на дужину живота него што се мислило, показала је опсежна студија података о близанцима. Најновија анализа, коју су спровели истраживачи из израелског Института за науку Вајцман, упућује на то да је око 55 посто разлика у дужини људског живота под утицајем гена, пише Science Alert. То је значајно више од пређашњих процена које су се кретале око 20 до 25 посто, а у неким су студијама падале и на само 6 посто.
Према истраживачима, ови налази утичу на наше разумевање генетског старења и потрагу за генима који су специфично повезани с дуговечношћу. „Дуги низ година сматрало се да животни век готово у целости обликују негенетски чиниоци, што је довело до великог скептицизма поводом улоге генетике у старењу и идентификацији генетских одредница дуговечности”, каже молекуларни биолог Бен Шенхар из поменуте научнеустанове.
Сви нани на које људски живот може завршити могу се поделити у две категорије: унутрашње и спољашње. Прве су узроковане факторима попут старења и генетике, док друге обухваћају несреће, заразе и остале спољне узроке. Истраживачи су желели да израчунају стварни утицај потоње смртности на раније прикупљене податке. У већини повесних података у ранијим студијама узроци смрти нису били довољно детаљно забележени, што је отежавало разликовање различитих чинилаца. Због тога је овај тим анализирао податке о хиљадама близанаца, укључујући оне о браћи и сестрама одгајаним одвојено, што пре није било узето у обзир у студијама о наследности животног века.
Подаци о близанцима кључни су за генетске студије јер одвајају учинке гена од свега што долази након рођења, попут животних навика, исхране и образовања. Спољашњи узроци смрти издвојени су помоћу математичких модела који сугеришу да су вероватније унутрашње смрти што је особа старија. Резултати су се не само добро подударали с подацима из стварног живота, већ је и нова процена од 55 посто ближа постојећим проценама о уделу гена у објашњавању других аспеката наше физиологије, попут висине.
„Тако висока наследност слична је оној код већине других сложених људских особина и наследности животног века код других врста”, пишу истраживачи у објављеном научном раду. Ново истраживање не оповргава нужно раније студије, али указује да подаци који су се пре користили нису пружили потпуну слику односа живота и смрти. Истраживачи сада настоје проверити своје закључке на савременим скуповима података који боље раздвајају различите узроке смрти. Спознаја да генетика има тако важну улогу у одређивању животног века отвара питања о томе који гени имају највећи учинак и како функционшу – два могућа подручја за будућа истраживања. Истраживање је објављено у часопису Sciencе.
(Илустрација Pixavay)
(Индекс)
