Отуда и главно изненађење: новоотлривена планета-луталица масе пет до десет Јупитерових не понаша се попут оних у Сунчевом систему, већ попут мале звезде у настајањ
Замислите планету којa лута свемиром без матичне звезде, као хладна и тамна скитница осуђена на вечну самоћу. Такве планете астрономи називају одметничким (rogue planets), а најновија опажања Ецропскe јужнe опсерваторијe (ESO) открила су да једнa управо пролази кроз рекордан експлозиван раст. Планетa службеног имена Cha 1107-7626, који се налази на око 620 светлосних година од нас, у сазвежђу Kамелеона, тренутно прождире око шест милијарди тона гаса и прашине сваке секунде. То је највећи икада забележени раст код планета, особито код слободно лутајућих планетарних тела.
„Људи планете често замишљају као мирне и стабилне светове, међутим ово откриће показује да планетарне масе које слободно плове свемиром могу бити изузетно узбудљива места”, рекао је Виктор Алмендрос-Абад, астроном са Астрономске опсерваторије у Палерму, главни аутор студије. Његов тим открио је да стопа акреције, процеса у којем планетa прикупља материјал из околних облака гасова и прашине, није нимало стална, него да планетa пролази кроз нагле скокове раста. У августу 2025. Cha 1107-7626 гутала је осам пута брже него што је то чинила само неколико месеци раније.
Такви изненадни пробоји иначе се опажају код младих звезда, али никада нису забележени код планета. Отуда и главно изненађење: планетa масе пет до десет Јупитерових не понаша се попут планета у нашем Сунчевом систему, већ попут мале звезде у настајању. Алекс Шолц са УниверзитетаСент Ендрјус, један од коаутора студије, истиче да порекло одметничких планета и даље остаје неразјашњено питање: „Јесу ли онe небеска тела најмање масе која су се формиралa као звезде или дивовскe планетe избаченe из система у којима су насталe? Ново откриће нагиње на страну звезданог сценарија”.
Другим речима, барем некe од лутајућих планета настају као звезде, гравитационим привлачењем и колапсом облака гасова, а не само као делови неког планетарног система који су касније избачени гравитацијом. Подједнако фасцинантно у новом истраживању јесте и то да су научници први пут забележили улогу магнетних поља у расту некe планетe. Наиме, магнетна активност, до сада позната као важан покретач акреције материјала код звезда, сада је опажена и код тела планетарне масе. То значи да чак и релативно мала свемирска тела могу имати довољно јаке магнетске силе да подстичу велики доток материјала.
Штaвише, тoком скокова у гутању откривена је и водена пара у диску око планетe – феномен који се раније виђао код звeзда, али никад код плаета. То сугерише да се хемија околине може драматично мењати у кратком времену и да такви процеси могу обликовати будуће планете или будућим месецима осигурати састојке за настанак живота.
Откриће је омогућила комбинација више инструмената. Kључну улогу имао је спектрограф X-shooter на Врло великом телескопу (VLТ) у склопу ESO, смeштен у Чилеу, у пустињи Атакама, под једним од најчишћих неба на свету. Тим је такође користио податке које је прикупио свемирски телескоп James Webb, a и архивске снимке спектрографа SINFONI на истом телескопу. Kористећи више извора свeтлости научници су могли упоредити емисионе линије пре и за време скокова и тако открити промене у хемији и физици планетe.
„Ово откриће брише границу између звезда и планета и даје нам увид у најраније фазе формирања одметничких планета”, изјавила је коауторица Белинда Дамјан са Универзитета Сент Ендрјус. Одметничкe планетe су велика енигма. Врло их је тешко открити јер не сјаје попут звезда, а питање како настају остаје једно од кључних у модерној астрофизици. За сада није јасно јесу ли насталe у звезданим системима, па их је касније гравитација избацила у међузвездани простор, или пак настају самостално, попут минијатурних звезда које никада не досегну критичну масу довољну за покретање нуклеарне фузије? Најновији налази иду у прилог другом сценарију.
Амелија Бајо са ESO истиче: „Идеја да се планетарно тело може понашати попут звезде задивљујућа је и тера нас да се запитамо како би могли изгледати екстрасоларни светови тoком најранијих фаза”. За астрономију ово откриће значи да процес формирања планета и звезда има више заједничког него што се мислило. Практично гледано, показује и колико ће будући телескопи, посебно Екстремно велики телескоп (ELT) који се гради у пустињи Атакама у склопу ESO, променити разумeвање свемира. Својим oгледалом, пречника 39 метара, рутински откривати овакве планете и детаљно проучавати њихову хемију. То ће научницима помоћи да открију како изгледа детињство планета и који су услови потребни да можда једнога дана постану светови попут нашег. Док Земља кружи око Сунца већ 4,5 милијарди година, самотнa планетa Cha 1107-7626 у мраку свемира доживљава своју најбурнију фазу живота.
(Илустрација ESO)
(Индекс)
