У Чернобиљу се прилагодила радијацији кеја би била смртоносна за већину облика живота. Још фасцинантнија је способност да се храни овим зрачењем, користећи га као извор енергије, као што биљке користе сунчеву светлост за фотосинтезу.
Експлозија реактора број четири Чернобиљске нуклеарне електране у близини Припјата 1986. године остаје најгора нуклеарна катастрофа у историји човечанства. Оставила је за собом 30-километарску зону искључења – напуштени пејзаж у којем је и даље висок ниво радијације– где су људска насеља и становање ограничени. На том подручју, међутим, научници су открили преживелу отпорну црну гљивицу (Cladosporium sphaerospermum). Уочили џсу, наиме, поцрнеле израслине на зидовима реактора бр. 4 – гљивице. Изгледало је као да успевају тамо где је радијација била највећа, пише Forbes.
Ова гљива се прилагодила зрачењу кеје би било смртоносно за већину облика живота. Још фасцинантнија је способност да се њиме храни, користећи га као извор енергије, као што биљке користе сунчеву светлост за фотосинтезу. Даља истраживања су открила да ова и друге врсте црних гљива, као што су Vangiella dermatitis и Criptococcus neoformans, поседују меланин, пигмент одговоран за боју људске коже. Међутим, у овим гљивама имао је другу сврху: апсорбовао је зрачење, које се затим претварало у енергију, омогућујући јој да расте. То је изванредна адаптација која нуди увид у то да живот може да цвета на најекстремнијим и најнепријатељскијим местима на планети.
Cladosporium sphaerospermum припада групи радиотрофним гљивама. Т акви организми упијају и користе јонизујуће зрачење за ластити метаболизам. Наведеној гљиви висок садржај меланина омогућује да апсорбује зрачење, према научном чланку из октобра 2008. Иако овај процес није идентичан фотосинтези, он служи упоредивој сврси и претвара енергију из околине за одржање раста. Ова појава, названа радиосинтеза, указала је узбудљиве путеве у биохемији и истраживању радијације.
Меланин, који се налази у многим живим организмима, делује као природни штит од ултраљубичастог зрачења (UV). Међутим, код речене гљиве он чини више од тога: олакшава стварање енергије претварањем гама-зрачења у хемијску енергију. Чланак из часописа PLOS ONE 2007. потврдио је овај необичан механизам, показујући да у срединама с високим зрачењем имају тенденцију да расту брже од осталих у нерадиоактивним условима. То је откриће преобликује разумевање преживљавања екстремофила – организама који су у стањз да издрже екстремне услове животне средине.
Откриће у близини чернобиљског нуклеарног удеса поново је скренуло пажњу на радиотрофне гљиве, посебно због потенцијалне улоге у биоремедијацији – процесу коришћења живих организама за уклањање загађивача из животне средине. На радиоактивним местима где су конвенционалне методе чишћења изазовне и опасне, радиотрофне гљиве могу пружити сигурнију, природну алтернативу, наводи се у научном чланку из априла 2008. објављеном у FEMS Microbiology Letters. Пошто C. sphaerospermum може да упија зрачење и користи га као гориво, научници изучавају изводљивост њихове примене у заустаљању и смањивању радијације у контаминираним областима.
Осим тога, проучавају и друге примене, посебно у истраживању свемира. Сурово, радијационо окружење у свемиру један је од најзначајнијих изазова с којима се суочавају дугорочне мисије на Марс и даље. Речена гљива је већ послата на Међународну свемирску станицу (ISS) да се утврди да ли јединствена толеранција на зрачење може да заштити и астронауте од космичког зрачења. Рани резултати обећавају, наговешћујући да би гљива могла да се користи за израду станишта отпорних на зрачење, чак и да обезбеди изворе хране заштићене од зрачења за свемирске путнике.
Поред јединствених навика у исхрани, C. sphaerospermum је позната по својој издржљивости. Може да издржи нисоке температуре, велику концентрацију соли и екстремну киселост, што је чини једном од најотпорнијих откривених гљива. Способност да се прилагоди непријатељским окружењима дала је истраживачима наду да их може довести до напретка у биотехнологији и пољопривреди. На пример, гени одговорни за ову отпорност могли би једног дана да се користе за развој материјала отпорних на зрачење или да помогну усевима да преживе у оштрој клими. C. sphaerospermum, такође, нуди наду у решавање неких хитних еколошких изазова – да ли би можда могла да игра улогу у чишћењу радиоактивног отпада?
(Илустрација Wikimedia Commons/Medmyco)
(Н1)
