Допамин је један од најпознатијих хемијских гласника у мозгу, но научници и даље откривају нове, изненађујуће детаље о његовом функционисању. Годинама је превладавало мишљење да се он, након ослобађања, полако шири мозгом попут хемијског мегафона, шаљући поруке великом броју ћелија, пише Science Alert.
Међутим, најновија истраживања руше ту класичну слику. Чини се да је допамин способан и за нешто сасвим супротно – кратке и оштре шапате који су прецизно усмерени на сусједне ћелије у свега неколико милисекунди. Ако су научници у праву, овај локализовани сигнал могао би бити темељни, али досад занемарен, градивни елемент читавог допаминског система.
Важно је разликовати допамин у мозгу од онога у остатку тела. Док у крви помаже да се регулише рад органа и имунолошки систем, у мозгу делује као кључни посредник у широком спектру понашања – од покрета и расположења, преко сна и памћења, па све до осећаја награде и мотивације. Познато је да неурони отпуштају допамин у различитим обрасцима, но досад није било јасно какве поруке ти специфични сигнали носе. Способност слања брзих и спорих сигнала могла би бити кључ за разумевање како допамински систем успева тако прецизно управљати толиким бројем различитих функција.
Kористећи напредни микроскоп за снимање живих ткива, научници са Универзитета Колорадо и Универзитета Аугуста у САД подсталли су локално ослобађање допамина у мозговима живих мишева. Помоћу флуоресцентног бојења пратили су шта се догађа. Уочили су да је допамин активирао рецепторе на само неколико сићушних подручја оближњих неурона, изазивајући изузетбо брзу неуронску реакцију. С друге стране, шире отпуштање допамина, какво се досад углавном проучавало, узрокује знатно спорији и распрострањенији одговор.
„Наше истраживање открило је да је сигнализација допамином у мозгу знатно сложенија него што смо мислили”, истиче фармаколог Критофеер Форд са Универзитета Колорадо. „Знали смо да допамин има улогу у многим понашањима, а наш рад пружа оквир за разумевање како их све може регулисати.” Истраживање је било усмерено на стријатум, део мозга кључан за моторику и систем награђивања, који је веома богат допаминским неуронима. Стријатум је повезан с бројним неуродегенеративним и психијатријским поремећајима, као што су схизофренија, зависност и ADHD.
Примерице, Паркинсонова болест узрокована је управо пропадањем допаминских неурона који воде до стријатума. Боље разумевање начина на који допамин шаље сигнале у овом кључном делу мозга могло би отворити пут новим, успешнијим терапијама. „Тек смо на врху леденог брега. Потребно је још много труда да бисмо схватили како поремећаји у сигнализацији допамином доприносе болестима попут Паркинсонове, схизофреније или зависности”, закључује Кристофер Форд.
(Илустрација Shutterstock)
(Индекс)
