Много је вероватније да или постоји више цивилизација нашег технолошког нивоа, или да их уопште нема. Ипак, како се посматрају све виши нивои на Kардашевљевој скали, расте вероватноћа да изузетно напредне цивилизације буду саме у датом тренутку космичке историје.
Да ли смо сами у универзуму? То је једно од најстаријих и најдубљих питања људског постојања. Иако се њиме бавимо миленијумима, тек у последњим деценијама располажемо теоријским алатима и емпиријским знањем који омогућавају да то разматрамо на смислен начин. Ти напори најчешће се ослањају на концепте као што су Фермијев парадокс и Дрејкова једначина, али и даље остављају простор за нова тумачења. Такав покушај представљен је у научном раду Антала Вереша са Мађарског универзитета за пољопривредне и природне науке, објављеном у часопису Аcta Astronautica. Аутор уводи појам Зоне самоће –статистичког оквира за разматрање вероватноће постојања интелигентног живота у универзуму.
Зона самоће није просторна област, већ статистички прозору коме је вероватноћа постојања тачно цивилизације одређеног нивоа сложености већа него вероватноћа да таквих цивилизација има више али и већа него вероватноћа да не постоји ниједна. Управо овај други услов је кључан: он чини да расподела има облик звонасте криве, а не једноставне експоненцијалне функцијеРазумевањеЗоне самоће ослања се на три добро позната концепта у астробиологији и космологији.
Први је Фермијев парадокс, који поставља једноставно, али узнемирујуће питање: ако је универзум толико стар и огроман, и постоје безбројна места погодна за развој живота, где су сви ти ванземаљци? Иако не постоји јединствен одговор, бројне хипотезе покушавају да објасне ову тишину. Једн а од њих је теорија Великих филтера, према којој развој живота до високог технолошког нивоа захтева пролазак кроз низ изузетно мало вероватних догађаја. Настанак живота, прелазак са једноћелијских на вишећелијске организме и развој интелигенције често се наводе као могући филтери. Према неким тумачењима, одређени филтери можда тек предстоје човечанству.
Други важан концепт је Kардашевљева скала, коју је увео совјетски астрофизичар Николај Kардашев. Она класификује цивилизације према количини енергије којом располажу: цивилизација Типа 1 користи енергију своје планете, Типа 2 енергију матичне звезде, док Тип 3 располаже енергијом целе галаксије. Човечанство се данас процењује на око 0,7 на скали 1. Трећи стуб модела је Дрејкова једначина, коју је смислио астроном Френк Дрејк да процени број технолошких цивилизација у Млечном путу. Њени фактори укључују брзину формирања звезда, учесталост планетарних система и вероватноћу настанка живота. Верешов модел комбинује ове идеје и заснива се на четири кључна параметра:
- Сложеност, која рангира животне облике на континуираној скали – од једноставних организама до хипотетичке постбиолошке интелигенције;
- Вероватноћа постојања, односно шанса да уопште постоји цивилизација одређеног нивоа сложености;
- Вероватноћа појаве, тј. вероватноћа да се такав облик живота појави у само једном систему;
- Укупан број потенцијалних система, који аутор процењује на око 10²⁴ терестричке планете у видљивом универзуму, проширујући Дрејков оквир са галактичког на космички ниво.
На основу ових параметара, Зона самоће је дефинисана испуњењем два услова: да је вероватније да постоји једна цивилизација одређеног нивоа него више, и да је вероватније да постоји барем једна него ниједна. Вереш затим разматра четири различита сценарија. У случају астробиолошког оптимизма, где се живот лако развија на многим световима, практично не постоји могућност да је човечанство само. Супротно томе, у сценарију еволуционог тешког корака, у коме се Велики филтер јавља веома рано, вероватније је да живот уопште не постоји него да постоји у једином примеру.
Посебно занимљив је сценарио Ретке Земље, према коме су услови за настанак сложеног живота изузетно специфични, али не и немогући. У том оквиру, Вереш процењује да је вероватноћа да се налазимо у Зони самоће око 29,1%. У варијанти названој Хипотеза критичне Земље, та вероватноћа достиже максимум од око 30,3%. Важан закључак модела јесте да у ниједном разматраном сценарију вероватноћа боравка у Зони самоће не прелази 50%. Много је вероватније да или постоји више цивилизација нашег технолошког нивоа, или да их уопште нема. Ипак, како се посматрају све виши нивои на Kардашевљевој скали, расте вероватноћа да изузетно напредне цивилизације буду саме у датом тренутку космичке историје. Модел Зоне самоће не нуди коначан одговор, али пружа користан оквир за размишљање о једном од темељних питања науке и филозофије. Док не стекнемо емпиријске доказе, човечанству преостаје да балансира између наде, скептицизма и статистике питајући се да ли смо заиста сами, или само привремено усамљени у огромном универзуму.
Илустрација НАСА
(Астрономски магазин)
