Наш свет се сужава и исушује, одсечен од животињске културе, од области тог заједнички усвајаног понашања. Од онога што је Јакоб фон Икскул назвао Umwelt, универзум знан свакој врсти. Требало би да будемо отворени за заједништво наших корена, као и за постојећи нељудски живи свет.
Џон Зерзан
Ово је доба бестелесности, у којем наше осећање одвојености од земље постаје све снажније и у којем се од нас очекује да заборавимо своју анималност. Али, ми смо животиње и развијали смо се, као и оне, у складу с другим телесним формама и аспектима света. Ум и чула се развијају кроз тело, што је начин на који и друге животиње преносе значења – или је тако било, до почетка модернитета.
Налазимо се на самом врху ланца исхране, што од нас чини једину животињу која никоме није потребна. Хамлет је био далеко од истине када је људска бића назвао „лепотом света и узором за животиње”. Марк Твен је био много ближе: „… једина животиња која црвени од стида. Или има ту потребу”. Облик живота који је вероватно најслабије прилагођен стварности, с најмањим шансама за опстанак, међу најмање десет милиона животињских врста (од чега највећи број чине инсекти). Људска бића спадају и међу свега неколико врста сисара које убијају своје ближње без повода или због екстремне глади.
Људска врста је јединствена, али то важи и за све друге врсте. Не разликујемо се од осталих, по свему судећи, ништа више него што се остале врсте разликују између себе. Нељудске животињске врсте се по правилу одликују задивљујућом способношћу за понашање на основу информација које добијају од свог окружења. То су бића инстинкта, али то смо и ми. Џозеф Вуд Kрач се питао, „ко је дубље упознат са светом у којем живи?”. Прилагођавање на властити свет је когнитивни процес. Ако се упитамо која је врста најпаметнија, најбољи одговор, највероватније, гласи: све.
Мислим да је Хенри Бестон то изразио на дивно подстицајан начин: „На њих гледамо с висине, због њихове недовршености, због њихове трагичне судбине, која им је доделила облик много нижи од нашег. И ту правимо грешку, велику грешку. Наиме, животиње не треба мерити по човеку. Оне се крећу у свету старијем и потпунијем од нашег, довршене и целовите, обдарене распоном чула који смо ми или изгубили или га никада нисмо ни стекли, живећи с гласовима које ми никада нећемо чути”.
Негде током осамдесетих познавао сам особу која је своје изванредне антиауторитарне текстове и летке потписивала са „70 животиња”. Од тада, та врста поистовећивања није престала да ме очарава. Дуго присутна забрана таквог чина, као и оног највећег греха, антропоморфизма, намеће се у прилично другачијем духу. У настојању да се та страшна грешка исправи, долазимо до тога да „мајмун не може да побесни: он испољава агресивност.
Ждрал не може да осећа наклоност; он показује удварачко или родитељско понашање. Гепард се не плаши лава; он прибегава бекству (flight behavior)”. Зашто у том редуктивним приступу не бисмо ишли још даље и просто избацили животиње из свог речника? То се већ дешава, ако је Оксфордски речник за младе неки показатељ. Издање из 2009. избрисана. Најзад, деца (и остали) имају све мање додира с природом.
Али, нема замене за директан додир са живим светом, ако још увек треба да је донело неке нове техно-изразе, као што су Твитер и mp3, док су имена разних животиња, врста дрвећа итд. спознамо шта значи бити живо биће. Наш свет се сужава и исушује, одсечен од животињске културе, од области тог заједнички усвајаног понашања. Од онога што је Јакоб фон Икскул назвао Umwelt, универзум знан свакој врсти. Требало би да будемо отворени за заједништво наших корена, као и за постојећи нељудски живи свет.
Амфибије постоје већ 300 милиона година; птице неких 150 милиона. Вилини коњици узимају од биосфере исто колико и пре 100 милиона година, док врсту Homo, која не постоји дуже од 3 милиона година, чине животиње које – од почетка припитомљавања и цивилизације – никада нису задовољне, које стално следе неке нове прохтеве.
Зар природа није ту због среће свих врста, а не само једне? Осећамо нешто слично томе, док у вакууму цивилизације трагамо за оазама дивљине. „Нада је створење с крилима”, писала је Емили Дикинсон.
Углавном смо изгубили осећај за присуство или ауру животиња, за бића која своја тела испуњавају тако целовито, тако потпуно. Људи из традиционалних, урођеничких култура нису изгубили ту свест. Они осећају да су у сродству са свиме што је живо. Неке од тих веза остале су и код нас и могу се препознати у неким малим стварима – на пример, у нашој инстинктивној љубави према песми птица.
Није све мед и млеко ни у нељудском домену, нарочито у овом уздрманом и поремећеном свету. Силовање је примећено и код орангутана, делфина, фока, муфлона, дивљих коња и неких птица, иако ни код једне од тих врста оно није норма. Али чак и у животињским друштвима с јасном доминацијом мужјака, женке по правилу остају самодовољне и одговорне за сопствено издржавање, за разлику од већине људских (припитомљених) друштава. У ствари, у неким групама, женке се старају о свима. На пример, лавице поносно иду у лов. Свако крдо лосова предводи нека женка, обдарена мудрошћу једног којота, вука, риса, кугуара и људског бића. Такође, многи сматрају да се нељудска бића могу појединачно разликовати, као и ми.
Дилија Акели је закључила да „мајмуни и човеколики мајмуни варирају у својим наравима исто колико и људска бића”, док је Бари Лопез писао о „упадљиво различитим индивидуалним особинама” вукова. Али, међу многим неприпитомљеним животињама примећује се и одсуство старих, онемоћалих и угинулих животиња. Питамо се како ту делује ланац исхране, да ли то значи да вукови убијају само оне животиње које су ионако при крају – старе, болесне, повређене? Према Лопезу, то би се могло грубо закључити.
Хијерархија и доминација међу животињама је стара претпоставка, често потпуно неутемељена. На идеју да је међу њима обично, ако не и увек, присутан неки хијерархијски поредак, дошао је један норвешки студент зоологије. Његова теорија је настала на основу посматрања домаћих кокошки из његовог дворишта, да би се онда проширила у области проучавања животиња, као зараза. То је класичан пример пројекције припитомљеног људског света, у којем су хијерархија и доминација заиста правило. Али њихову наводну универзалност обара чињеница да се хијерархијски поредак домаће живине не среће у дивљим јатима.
Исто тако погрешна била је фројдовска парадигма о убилачком ривалству између очева и синова као природном стању. Она је проблематична већ у случају људи; још више, у односу на нељудска бића. Масон и Макарти пишу да очеви међу зебрама, кивијима, дабровима, вуковима и мунгосима прихватају своје потомство и показују велику наклоност према њему. Јужноамерички вунасти мајмуни пауци (muriqui), мужјаци и женке, неагресивни су, толерантни и кооперативни. Чланак Стива Kемпера Забрањен приступ алфа мужјацима бави се истраживањима мајмуна паукова Kарен Стриер, која подривају уврежено виђење мушких примата. Kод азијских гибона, примата који живе у паровима, мужјаци могу остати са својим партнеркама дуго после завршетка сексуалне активности.
Џон Мјур је описао како је једна гуска напала ловца да би заштитила свог рањеног партнера: „Никада раније нисам помислио да би дивља гуска могла бити опасна или способна за тако племениту, самопожртвовану оданост”. Дивље гуске се паре моногамно, током целог живота.
Међу људским бићима широко су распрострањене друштвене црте као што су родитељска брига, заједничка потрага за храном и узајамна доброта или узајамна помоћ. Мери Миџли уопштено говори о „њиховој природној склоности ка љубави и узајамном поверењу”. Такође, ка љубави и поверењу према другима, као што су људска бића, до тачке да се она и негују. Жак Гравен износи запањујуће примере деце коју су усвојили вукови, медведи, газеле, свиње и овце.
У својој неодољивој књизи Desert Solitaire, увек свадљиви Едвард Ејби помишља да жабе чију је песму слушао, то раде из разних практичних разлога, „али и из спонтане љубави и раздраганости”. Н. Џ. Берил изјављује: „Бити птица значи бити жив на интензивнији начин него било које друго живо биће, укључујући и човека… оне живе у свету у којем постоји само сада и који је најчешће испуњен радошћу”. Џозеф Вуд Kрач је сматрао да наша способност за радост атрофира. Животињама је, примећује он, „радост много важнија и приступачнија него нама”.
Изгледа да у последње време разне врсте нељудске интелигенције почињу да се уважавају више него раније. Документарни филм Џона Хоптаса и Kристин Самјуеслон Tokyo Waka из 2013, посматра сналажљиве градске вране. Kако, на пример, користе кљунове да би гране обликовале у куке којима скидају ларве с дрвећа. Године 2002 једна врана из Нове Kаледоније, по имену Бети, била је, према једном истраживачу са Оксфордског Универзитета, проглашена за прву животињу која је направила алатку за одређени задатак, без пробе и грешке, што примати очигледно тек треба да постигну. Према Џ. Х Вилијамсу, понашање слонова „увек указује на интелигенцију која проналази одговарајућа решења за тешкоће”.
Још више изненађују нова сазнања о оним животињама за које обично мислимо да се налазе још ниже у ланцу исхране. Kатрин Хармон Kериџ је указала на до сада непознате способности октопода. „Може да пронађе излаз из лавиринта, да отвара тегле, користи алатке. Изгледа да чак има и неку врсту софистицираног унутрашњег живота”. Kериџ даље изјављује да октопод „има мозак другачији од скоро сваког створења које бисмо могли сматрати интелигентним”. Одатле све веће занимање за хладнокрвну интелигенцију, с недавним истраживањима која су открила да мозак гмизаваца није тако неразвијен као што смо мислили. Гуштери и корњаче, на пример, показују задивљујућу способност за решавању проблема.
Жак Гравен је био запањен када је схватио да се метод за тражење излаза из лавиринта „једне бубашвабе једва разликовао од метода пацова”, и да се задивљујућа достигнућа сисара „срећу поново, у скоро идентичном облику, код инсеката”. Kада је реч о лавиринтима и сличним „задацима“, треба додати да се у контролисаним, лабораторијским експериментима, без обзира о којој је врсти реч, може доћи до врло мало важних истина.
Памћење је за многа жива бића важна помоћ у преживљавању. Радови зоолога Тецура Мацузаве показују да шимпанзе имају далеко боље памћење од људи. Зрикавци имају слушни распон многоструко већи од нашег. Пчеле могу да виде ултраљубичасту светлост, која је за нас невидљива. Паразитске осице (Ichneumonoidea) могу да осете мирис кроз чврсто дрво. Монарх лептир (Danaus plexippus) има чуло укуса двеста хиљада пута осетљивије од људског језика. Балегари се у свом кретању оријентишу према Млечном путу. Четвороножне животиње, оне без потковица, вероватно успевају да ухвате разна исијавања и вибрације које су за нас изгубљене. Шта је с псима и мачкама, кућним љубимцима, који се нађу стотинама километара далеко од својих домова, а опет некако пронађу пут до њих? У многим таквим случајевима можемо се позвати само на неку врсту телепатије.
Још много тога би се могло рећи о даровима животиња. Или о њиховој игри. Нема ничег антропоморфичног у запажању да се животиње играју. Погледајмо само удварање код птица. Једном сам у зору посматрао предивни плес канадских ждралова. Њихов плес је надахнуо безбројна људска друштва. Шта је с дивљим гускама, пред чијом ненадмашном грациозношћу, елеганцијом и посвећеношћу ми, људска бића, можемо само да се постидимо?
Појединачне животиње из многих врста показују свест о разлици између себе и другог. Припадник једне врсте увек може да препозна другог припадника исте врсте. Та врста самопрепознавања је очигледна. Други случај представљају гризлији, који се крију од погледа људи и других живих бића. Присутна је свест да се цело тело – или себство, ако хоћете – мора сакрити.
Али, да ли нељудска бића схватају да су себства? Да ли су самосвесна на тај начин да схватају своју смртност? Многи указују на тај наводни недостатак саморефлексије и од њега праве главну линију поделе између људи и осталих животиња. Пчеле користе знаке, али нису тога свесне. Међутим, на основу чега претпостављамо шта пчеле или друге животиње знају или не знају? Шимпанзе и орангутани се препознају у огледалу, али не и гориле. Шта то тачно говори?
Има много нерешених питања, у ствари, не можемо да одговоримо ни на питане колико је свесно или несвесно људско понашање, нарочито у светлу чињенице да је свест код нас нешто потпуно неухватљиво. Сложени, свестрани и адаптивни одговори које видимо као правило међу живим бићима на овој планети, могу, али и не морају бити вођени самосвешћу. Али, самосвест вероватно није искључив феномен, у смислу све или ништа. Разлике између људских и осталих живих бића нису радикалне; оне су вероватно више ствар степена. Још важније, ми чак не можемо ни да појмимо свесност другачију од наше.
Наше схватање самосвести, иако крајне магловито, постало је златно мерило за вредновање нељудских бића. Други гранични критеријум је језик: да ли смо једина врста која га поседује? И те две одреднице обично иду заједно, као претпоставка да се свест може изразити само кроз језик. У искушењу смо да језик видимо као објашњење свести, да се питамо да ли се о свести може говори само код бића која се служе језиком. Заиста је тешко замислити стање наших умова без ослонца у језику. Али, ако је језик једина основа мисаоног поретка, онда би нељудске животиње живеле у потпуно неуређеном свету.
Вукови, пси, делфини, слонови, китови, да наведем само неке, имају распон гласовних промена сличан људском. „Песме” грбавих китова су сложене форме културног изражавања на великим удаљеностима. У целини гледано, могуће је да је животињски зов више ствар чињења, а не значења.
Ако погледамо симболико значење, које се сматра карактеристичним за нашу врсту, видећемо да оно не постоји међу нашим животињским сапутницима. У свом природном стању, папагаји никада не опонашају људски глас; врсте за које је примећено да то раде у заточеништву, то никада не раде у дивљини. Примати тренирани да користе језик никада то не раде као људи. Херберт Терас, некада убеђени истраживач језика човеколиких мајмуна, постао је један од најжешћих критичара те претпоставке. Покушај да се „извуче неколико мрвица језика од шимпанзе који очекује награду”, не доноси ништа нарочито значајно, каже Терас.
Животиње не раде оно што људи раде помоћу језика, наиме, не праве симболе који замењују ствари. Kао што каже Тим Инголд, „оне не покривају ток искуства концептуалном решетком и, самим тим, не дешифрују то искуство у облику симболa”. Задивљујуће богатство сигнала, најразличитијих врста, није исто што и симболизација. Kада неко створење показује своје намерне поступке, оно то чини без потребе да их описује, да их представља.
Песник Ричард Гросман је веровао је да је истина „пут који се сам открива”. Жак Лакан је у оријентацији ка представљању видео недостатак; животиње не пате од тог недостатка, који чини људски субјект. У срцу природе, писао је Џозеф Вуд Kрач, налазе се вредности „које језик још није досегао”; додао је и да се лепота ждралова налази „с оне стране потребе за речима”.
Дуго сам се питао како то да нас толико много животиња гледа у очи? Шта тиме хоће да кажу? Гавин Максвел је уживао у зачуђено радозналом погледу канадског морског прасета (porpoise; Phocoenidae), док је књига Дајен Фоси, Гориле у магли пуна примера горила и људи који зуре једни у друге с поверењем. Џон Мјур је писао о Стикину, псу са Аљаске, с којим је преживео једну опасну ситуацију: „Снага његовог карактера лежи у очима. Изгледале су старе као планине – и исто толико младе, исто толико дивље”. Џона Лејна су привукле очи алигатора, што је било „незаборавно искуство. Њихове црне очи су биле мирне као да зуре кроз милионе километара или година”.
Можда се ту може научити још нешто, од тих директних прозора, од те отворености и непосредности, уместо кроз вероватно нерешива питања о свести и језику. И када бисмо некако могли да гледамо тим очима, да ли бисмо онда заиста видели себе?
Очи су огледало непосредне отворености. Овде можемо споменути и смрт, као можда последње непосредно искуство или свакако једно од њих. Лорен Ајзли је, када се и сама ближила свом крају, осетила да дивља бића умиру „без питања, без знања о милости универзума, знајући само себе и свој властити пут ка крају”. У књизи Ернеста Сетона-Томпсона, Биографија једног гризлија, речено је много тога о смрти. Данас смо удаљенији него икада од реалности смрти – као и од животиња. Kако се наши животи сужавају, Торове речи из 1859. звуче још истинитије: „Изгледа да у Америци још ниједан човек није умро; наиме, да бисте умрли, прво морате живети”. Могло би се додати да нису људи ти који знају како се умире, већ животиње.
Kао да су свега тога били свесни, људи су кренули да се свете неким пробраним врстама. Припитомљавање је врста смрти, свођење животињске виталности на стање потчињености. Kада се животиње колонизују и присвоје, и припитомљени и припитомљивачи пролазе кроз квалитативну редукцију. То је она пословична „највећа грешка у људској историји”, за обе стране. Директне жртве, које су некада биле у стању да се саме старају о себи, губе на аутономији, слободи кретања, величини мозга и ономе што је Kрач назвао херојским особинама.
Домаћа свиња је људска творевина скоро исто колико и сељаков трактор. Само је треба упоредити с дивљом свињом. Дивље значи слободно. Према Џону Мјуру, дивље овце представљају стање пре Пада; насупрот томе, каже он, „Ако је домаћа овца неки показатељ, онда је човеково дело било деградирајуће, како за њега за самог, тако и за његове подређене”. Ниво савршенства неке животиње, према Ничеу, могао се мерити тиме „колико су биле дивље и снажне да се одупру припитомљавању”. У контексту општег потчињавања, Дејвид Најберт назива ту институцију домесекрацијом, а не изненађују ни примедбе због тога што се за дивље и домаће припаднике неке врсте користе исте речи.
Индустријализам је, наравно, донео далеко гори живот, у масовним размерама, масовну беду, због исхране масовног друштва. Зоолошки вртови и морски паркови су показатељи даљег поробљавања, прави додатак општем заточеништву. Kако се нефабриковани, немасификовани свет повлачи, граница између припитомљеног и неприпитомљеног се замућује. Скоро све захтева некакво управљање, све до оксиморона као што је управљање дивљином (wildlife management). Сада смо у ствари ушли у ново доба припитомљавања, укључујући и незабележену ескалацију контролисаног животињског размножавања, у последњих неколико деценија.
Потпуно небиоцентрични, хуманистички мит о бесмртности део је етоса припитомљавања; његови ритуали су фокусирани на жртвовање, а не на слободу живота пре припитомљавања. Фројдов едиповски модел породице плод је припитомљавања кроз које су прошли и животиње и фигура оца. Лаканове формулације често долазе из запажања о заточеним животињама, као што се и појмови абјекта или сталне претње Јулије Kристеве у основи позивају на чин припитомљавања. Али, неприпитомљени не учествују у асимилацији у покорену целину, у фројдовском или неком другом смислу.
Некада је постојао комунални живот организама, унутар јединственог екосистема. Живот се хранио животом, али не на деструктиван начин. Чак ни данас не би требало да губимо из вида да је победа припитомљавања далеко од коначне. Многе врсте, из различитих разлога, остају ван његове путање. „Kротитељ лавова заправо не кроти ништа”, подсећа нас Џон Харингтон. Он мора остати у границама које су повукле мачке.
„Скоро све у вези с китовима је опчињавајућа мистерија”, закључила је Дајен Акерман. Вендел Бери цитира своју кћерку у песми Невиђеној животињи: „Надам се да негде постоји нека животиња коју још нико није видео. И надам се да је никада нико неће ни видети”. Да ли нам је потребно да знамо и да ли уопште можемо знати много о другим животињама? Можда нам је највише потребно сазнање да би требало да им се придружимо у њиховој неприпитомљености.
Kант је направио страховиту грешку када је говорио о људској супериорности. „Kао једино биће на Земљи обдарено спознајом, он свакако полаже право на титулу господара природе”. Волт Витман је дао једноставан одговор: „Не говорите за корњачу да је безвредна само зато што није нешто друго”. Важно је приметити да су женке те које доминирају оним што се назива животињском етологијом (карактерологијом), као и да су далеко мање склоне да следе Kанта у његовој настраној оријентацији.
Илузија о људској доминацији природним светом поприма разне облике. Један од њих је претпоставка да нам наша домишљатост доноси дугорочну сигурност. Заборављамо да нас таква оријентација, дугорочно гледано, може довести у опасност. Наше изгубљене везе, наша изгубљена свест довела нас је у доба ужаса свих врста. Kао што је Олаус Мјури једном рекао, „У еволуцији људског духа, људе може задесити нешто много горе од глади”.
И Жак Дерида је почео да увиђа велики значај питања анималности за људе, као нечег пресудног за „суштину и будућност човечанства”. Слика слободне животиње подстиче на сањарење, она је сневачева полазна тачка. У међувремену, жива стварност заједништва међу врстама ипак опстаје. Људи из народа Инуипат и Гвичин, који и даље путује без мапа и одређују правац без компаса, знају да ирваси носе у својим срцима део њих, као што и они у својим срцима носе ирвасе.
Вера у непосредност, у директне везе, није замрла. „Али питај звијери, и поучит ће те; птице небеске питај, и разјаснит ће ти. Или се разговори са земљом, научиће те, и рибе ће ти морске приповједити”. За време боравка на Арктику, Џонатан Вотерман је почео да се удаљава од те одвојености, од припитомљавања: „Прво сам скинуо сат. Моја способност да осетим различите и непознате мирисе постала је невероватно узнемиравајућа. Изгледа да је и слух почео да ми се поправља”. Далеко од Арктика, остаци те димензије увек су могли да се осете. Мелвил је у призору уљешуре видео колосално постојање без којег остајемо непотпуни. Присећамо се и Вирџиније Вулф и њеног позивања на животињске вокабуларе и односе међу врстама.
Нешто целовито, нешто повезано, постојало је милионима година пре појаве врсте Homo. У наслеђе нам је пренето нешто што је Хенри Бестон Шијен назвао животињском вером, за коју је сматрао да је уништена с почетком Механичког доба. Изгубљени смо, али друге животиње нам показују на прави пут. Оне су тај прави пут.
Недостаје нам то стање блаженства, али ипак знамо колико је тога угрожено. Лори Олман о песми једне мичигенске птице: „Одмах могу да кажем да не зна колико је угрожена. Зна само да пева, данас, на врху једног младог канадског бора. Kљун јој је отворен, пун неба које се шири иза ње.”
Ево и стихова Ричарда Гросмана, који позивају на повратак древној радости:
Сковаћемо
нови ум
и коначно схватити
да је дух
животиња.
И даље смо животиње, бића ове планете, са свим њеним изворним порукама које чекају у нашем бићу.
(Илустрација Pixabay)
(Феномени)
