Овако формулисано, питање представља крајњу логичку бесмислицу која се уваљује као круцијални филозофски проблем, о којем се пишу књиге и у бескрај се о њему расправља.
Ладислав Бабић
И највећи генији који су задужили цело човечанство за сву будућност унапрред, само су људи. Што значи да су, попут и највећих будала, ограничени својим умом и светоназором епохе који тек пригодно – у генијалним бљесковима надахнућа – могу превазићи, отварајући нам друкчија виђења и трасирајући нове путеве спознаје. Заслужено их памтимо – пружајући им што симболичке а што стварне почасти – као светионике човечанства, по можда десетак посто проверених и доказаних доприноса због којих их с разлогом уважавамо, док преосталих деведесетак посто заблуда или глупости које су лупетали, тек допуњују њихову питорескну слику као људских бића од крви и меса што, попут свих нас у неким стварима имају право, а управо су заблудли у другима. Њутна не ценимо по његовим алхемичарским лутањима или верским убјеђењима, већ по ономе што је трајно оставио у аманет човечанству, а што већ столећима краси сваки уџбеник физике и математике. Научно уважавање се не гради на комплетном интелектуалном лику човека, већ на његовом стварном, доказаном и провереном доприносу.
Премного људи међутим није способно издвојити суштину, жито од кукоља, и настоје којекаквим неутемељеним прмедбама довести у питање научни светоназор. Дакако да потпуну слику света – а овде говорим тек о објективној, научној – комплетирају и уметности, и субјективни утисци јединки који као такви имају вредност само за њих, њихове истомишљенике или обожаваоце. Управо такви настоје пољуљати цео темељ науке, образлажући то једним од покретача науке – скепсом, односно сумњом у све и сва – па неупитном констатцијом да у демократији свако има право изнети свој став. Заборављајући притом да то право ни у којем случају не предодређује његову тачност!
Док и нетачни и/или субјективни ставови имају свој легитимитет у уметности, науку они нимало не занимају. И ту је раздвојна тачка између маште и стварности. За правог научника није важна машта, већ – стваралачка машта. Ипак, не мали број људи замишља како би докони научници требало доказивати или обарати сваку њихову фантастичну претпоставку, правдајући то очекивање управо неповерењем у све постојеће. Заборављају притом да се истраживачка скепса у проверилачко,м и доказивачком раду претвара у извесност, на којој почивају чврсти темељи науке. Истина се гради корак по корак, од темеља према крову – као кућа – где се сваки пут не доводе у питање темељи, па се зграда увек наново руши и подиже из самог почетка.
Базне основе на којима науке почивају се столећима добро држе, и није примећено да свако мало имамо неку друкчију природну (или друштену) науку. Наука се од филозофије (а метафизику и „филозофију” доконих маштара нећемо ни спомињати) разликује по томе што има повесни логички континуитет, где све наредне ствари почивају на претходнима, а све претходне се јављају као апроксимације оних наредних.
Kод филозофије у основи можемо разликовати два смера закључивања – идеалистички и материјалистички – у којима се филозофи (којем год од њих припадали) логички никако не морају међусобно надовезивати. Филозофски системи су углавном острва опкољена океанима празнине. Наука је сасвим друкчија! Од Талеса или Питагоре до – примерице – Ајнштајна и најновијих открића, можемо пратити ту златну, непрекинуту логичку нит науке. Нажалост, превелики је број оних који то не увиђају и не схватају. Тиме само констатујем чињеницу, апсолутно не омаловажавајући (попут многих научника природних наука) доприносе филозофије и многих филозофа у постављању интригантних питања, као подстицаја за даље пропитивање стварности.
Један од метафизичких концептата који кроз целу повест људског рода прати човечанство, мешајући се и критикујући научну слику света јесте и концепт бога. Проблем свих следбеника те претпоставке, темеља свакојаких религија, јесте што не схватају његово антропоморфно порекло (човек је створио бога, а не бог човека), као и њихова подсвесна (следом културалног наслеђа, уметничких дела, породичног и друштвеног одгоја) индоктринираност креационизмом, чега су неспособни решити се. Kроз целу повест природних наука идеја бога, односно креатора ове или оне врсте (што се понавља у наводно сасвим друкчијим а у основи истим, савременим облицима), није изнедрила ни један једини корак који је унапредио науку. Зато најпаметнији и најслободнији умови, који имају шири видокруг и обухватнију слику света, одустају од те идеје схватајући њену једину утемељеност у миту о постанку, којег човечанство никако да се реши.
Безбројни поједници радије верују у симулације, креаторе, бога и постанак неголи у законе о очувању масе и енергије, импулса и угаоне количине кретања, електричног набоја и сличне, који чврсто и утемељено говоре да је свет одувијек постојећи, нестворен, и да се само мења његова форма преобразбом материје из једног облика у други облик.
Већ рекох како ни генијалци, попут необразованих или маштом заведених лаика, нису изузети од повремених лупетања будалаштина. До крајњих граница глупости довело је разматрање одговора на једно – логички сасвим неутемељено, стога и криво постављено – питање. За разлику од – примерице – Живка Kустића, Стивен Хокинг (то су само два од многобројних примера) свакако спада у прву категорију, но обојица су на истој интелектуалној позицији „дубокоумно” разглабајући о ноторној глупости: Зашто постоји „нешто” а не „ништа”?
Овако формулисано, питање представља крајњу логичку бесмислицу која се уваљује као круцијални филозофски проблем, о којем се пишу књиге и у бескрај се о њему расправља. Реч „нешто” имплицитно у себи подразумева постојање, док реч „ништа” – такође прећутно – у себи подразумева непостојање. Према томе, „ништа” не може постојати! (осим као реч, творевина људског ума, која управо означава непостојање) – па споменуто питање сасвим губи логички смисао, сводећи расправу на будалаштину, а дискутанте на хрпу млатилаца празне сламе. У пар горњих редака разрешена је „мистерија” о којој се пишу трактати. Наука се бави постојећим – дакле „нечим” – а не непостојећим, односно „ничим”! Право питање је о трансформацијама „нечега” из једног облика у други, и треба га формулисати у виду: Зашто „нешто” постоји у „овом” облику, а неспособно је постојати у неком „другом” облику?
Стотине људи не може почистити бунар колико га једна будала може загадити или, другим речима – „не може паметан толико попустити колико будала може затегнути”. Може се разумети и ограниченост научника (сви ми досежемо, кад-тад, до граница својих интелектуалних способности) или њихова жеља да – под маском своје уважености – покупе тантијеме од ауторских права на своја размишљања сервирана јавности, но није наодмет још једном поновити како је за докучивање истине потребна не машта, већ стваралачка машта. А то разликује пуке фантасте од спознавалаца истине.
(Илустрација Pixabay)
(Пулсе)
