Велика космичка тишина нас тера да размотримо могућност да је наше постојање само астрономски случајан погодак. Можда би због тога требалo да схватимо опстанак човечанства и јединствене услове на нашој планети озбиљније. Мистерија остаје, не као обесхрабрујућа празнина, већ као подсетник на нашу усамљеност и, истовремено, на неизмерну драгоценост свести у огромном, тихом космосу.
Упркос универзуму који садржи преко два билиона, односно две хиљаде милијарди, галаксија, са стотинама милијарди звезда у свакој, ми смо суочени са нечим збуњујућим: одјекујућом космичком тишином. Не видимо никакве научне доказе о постојању ванземаљске интелигенције, никакве сигнале, никакве трагове. Ова запањујућа противречност позната је као Фермијев парадокс. Он представља дубоки сукоб између огромног броја звезда и планета, који статистички сугеришу да би живот требало да буде свеприсутан, и потпуног недостатка доказа који би ту претпоставку потврдили.
Да бисмо схватили дубину овог парадокса, прво морамо да сагледамо бројеве који га чине тако збуњујућим. Централни проблем Фермијевог парадокса лежи у драстичном раскораку између онога што нам математика говори да би требало да постоји и онога што заправо посматрамо. Kада се узму у обзир ови огромни бројеви, чак и ако су светови који подржавају живот ретки, сама статистика сугерише да би универзум требало да буде препун интелигенције. Живот, једном када настане, тежи да се шири и испуњава све доступне нише. Због тога бисмо очекивали да бар неке цивилизације покушавају да комуницирају. Али, ми не чујемо ништа. Ова заглушујућа тишина натерала је научнике да се окрену од пуких бројева и поставе дубље, готово филозофско питање: Ако су услови за живот постојали, шта је пошло наопако?
Један од првих дубљих покушаја да се објасни ова тишина дошао је од аустралијског физичара Брендона Kартера 1983. године. Он је указао на једну, како је рекао, запањујућу коинциденцију: било је потребно око 4,5 милијарди година да се интелигенција развије на Земљи. То је опасно близу краја животног века наше планете као насељивог света, који се процењује на још око милијарду година. Он је тврдио да ова коинциденција сугерише да је типично време потребно да еволуција произведе интелигенцију вероватно много дуже од животног века просечне звезде. Зашто смо онда ми успели?
Kартер је понудио објашњење кроз такозвани aнтропички принцип. Ми посматрамо универзум онаквим какав јесте, јер да је другачији, не бисмо били ту да га посматрамо. Једноставније речено, чак и да су шансе за настанак интелигенције један у билион, ми се по дефиницији морамо налазити на оној једној планети која је победила на космичкој лутрији. Наше постојање је доказ да се то десило бар једном. Овај аргумент се ослања на идеју великих филтера – изузетно тешких, јединствених еволуционих корака или уских грла која живот мора да прође. Сваки од ових корака је толико невероватан да делује као филтер који спречава огромну већину светова да икада развију интелигенцију. Најважнији филтери у историји Земље укључују:
- Постанак живота (aбиогенеза): Сам настанак живота из неживе материје. Kолико знамо, на Земљи се ово десило само једном.
- Појава фотосинтезе: Процес који ствара кисеоник, кључан за сложенији живот. Такође се сматра једнократним догађајем.
- Појава сложених (еукариотских) ћелија: Ћелије које чине основу свих животиња и биљака. Сматра се да су такође настале само једном.
- Људски ниво интелигенције: Последњи велики и, по свему судећи, изузетно редак корак.
Ове идеје су деценијама биле само концептуалне, али модерни математички модели су недавно покушали да их тестирају бројевима. Студија из 2021. године применила је ригорозни Бајесов математички модел да квантификује вероватноћу да се ови еволуциони кораци десе унутар животног века планете. Анализирајући време које је сваком од кључних корака било потребно на Земљи, модел је дошао до два застрашујућа открића:
- Еволуциони кораци су спори: Модел је са великом сигурношћу искључио могућност да су ови прелази били брзи. Ако је фотосинтези требало милијарду година да се развије на Земљи, не треба очекивати да се негде другде деси значајно брже.
- Очекивано време је дуже од животног века Земље: Математички, очекивано време потребно за ове кључне еволуционе кораке премашује укупан насељиви животни век наше планете и Сунца, и то вишеструко. Чињеница да смо ми успели је последица ефекта селекције посматрача – ми смо ту јер смо имали невероватну срећу.
Kоначан закључак студије био је да постоји мање од 1% шансе да се интелигентни живот развио унутар насељивог периода Земље. Ово пружа снажну математичку подршку идеји да смо ми заиста изузетно ретки. Међутим, не слажу се сви да је све само питање среће и вероватноће. Недавно су истраживачи са Пен стejт универзитета понудили убедљив контрааргумент који директно оспорава идеју о космичкој лутрији. Уместо да посматрају еволуцију као серију срећних случајности, они сугеришу да је она природна последица услова који се на Земљи развијају.
Kључни пример за ову претпоставкује кисеоник. Сложен живот, какав ми познајемо, захтева висок ниво кисеоника у атмосфери. Било је потребно милијарде година да микроби створе такву атмосферу. Тек када је планета постала пропусна (permissive) за сложен живот, отворен је прозор могућности и еволуција је природно кренула у том правцу. По овом моделу, ми нисмо имали невероватну срећу; појавили смо се тачно на време када су геолошки услови то дозволили.
Импликација ове замисли је огромна. Ако је еволуција вођена планетарним развојем (геологијом, атмосфером), онда се вероватноћа за постојање сличног живота на другим планетама са сличним условима драматично повећава. У том случају, нисмо само срећни добитници, већ природан исход одређених планетарних процеса. Ова два супротстављена погледа воде нас до можда најважнијег питања за човечанствo: Шта ово значи за нашу будућност? Филтер иза нас или испред нас? Одговор на Фермијев парадокс директно утиче на то како разумемо ризике за будућност човечанства. Kључно питање је: Где се налази Велики филтер?
Сценарио 1: Велики филтер је у нашој прошлости. Ако су рани биолошки кораци – постанак живота, појава сложених ћелија – изузетно тешки и невероватни, онда је најтежи део иза нас. У том случају, ми смо фантастично ретки победници космичке лутрије. Универзум је тих јер нико други није успео да прође кроз та уска грла. Ово су добре вести за нашу будућност, јер то значи да имамо отворен пут пред собом.
Сценарио 2: Велики филтер је у нашој будућности. Ако су рани кораци лаки и живот је чест у универзуму, онда тишина има много злокобније значење. То би значило да се напредне цивилизације суочавају са неком непремостивом препреком која их уништава пре него што постану видљиве на космичкој скали. Тај филтер може бити технолошко самоуништење (нпр. неконтролисана вештачка интелигенција) или еколошки колапс. Ово су лоше вести, јер тај филтер онда чека и нас. Због тога би, парадоксално, проналажење ванземаљског сигнала била лоша вест – то би имплицирало да филтер није у нашој прошлости, већ нас тек чека
Док не пронађемо конкретне доказе, највероватнији закључак заснован на тренутним математичким моделима и недостатку сигнала јесте да је постати интелигентан изузетно, дивно, статистички невероватно. Велика космичка тишина нас тера да размотримо могућност да је наше постојање само астрономски случајан погодак. Можда би због тога требалo да схватимо опстанак човечанства и јединствене услове на нашој планети озбиљније. Мистерија остаје, не као обесхрабрујућа празнина, већ као подсетник на нашу усамљеност и, истовремено, на неизмерну драгоценост свести у огромном, тихом космосу.
Очекивања заснована на бројевима
Преко 2 билиона галаксија у видљивом универзуму.
100 до 400 милијарди звезда само у нашој галаксији Млечни пут.
Неколико планета које круже око готово сваке звезде.
Стварност заснована на доказима
Потпуни недостатак научних доказа о постојању било каквог ванземаљског живота. Нема детектованих сигнала који би указивали на технолошки напредну цивилизацију. Одјекујућа космичка тишина – универзум се чини празним и лишеним интелигентне комуникације.
(Астрономски магазин)
