Uzrok našeg gubitka vere u lepotu, po filozofu Rodžeru Skrutonu, možda leži u našem gubitku vere u ideale. U svemu tražimo korisnost.
Doris Toić
Dokumentarni film engleskog filozofa i pisca Rodžera Skrutona (1944–2020) Zašto je lepota važna započinje rečenicom: Da ste u bilo kojem trenutku od 1750. do 1930. upitali obrazovane ljude da opiši cilj poezije, umetnosti ili muzike, odgovorili bi lepota; ako vam pritom ne bi bio jasan smisao toga, naučili biste da je lepota vrednost – jednako važna kao istina i dobrota. O vrednosti lepote slično bi odgovorio i Sokrat pre dve hiljade i petsto godina, poistovetivši lepo s onim što je moralno dobro i korisno.
Skruton navodi da su filozofi u staroj Grčkoj promišljali ulogu lepote u umetnosti, poeziji, muzici, arhitekturi i svakodnevnom životu, te su zaključili da nas lepota vodi dubljem razumevanju vlastite prirode. No, u dvadesetom stoleću, lepota je prestala biti važna. Umetnost se okrenula razbijanju moralnih tabua i na presto stupa originalnost koju ne zanima moralna cena što je pritom plaća. Polako se stvara kult ružnoće, koji se širi i na naše okruženje, arhitekturu, jezik, muziku i slično. Jedna reč je napisana krupno na svim tim ružnim stvarima, a to je reč „ja”, zaključuje Skruton – moji profiti, moje želje, moja zadovoljstva. On smatra da gubeći lepotu, dolazimo u opasnost da izgubimo i smisao života.
Rodžer Skruton objašnjava da lepota nije subjektivno stanje, već univerzalna potreba. Bez nje se nalazimo u „duhovnoj pustinji”. Veliki umetnici su znali da je život ispunjen haosom i patnjom, i imali su lek za to – lepotu. Za razliku od njih, Skruton smatra da se moderna umetnost okreće prikazivanju samog života, a budući da je svet uznemirujući, i umetnost postaje uznemirujuća. Njena uloga više nije da nas uzdiže na moralnu ili duhovnu visinu, već ostaje u našoj svakodnevici kojom nije zadovoljna. U želji da nas trgne i suoči sa stvarnošću, pokazuje nam da sve može biti umetnost. No, u svojoj nameri da nas šokira, dolazi do zida jer što je šokantno prvi put, smatra Skruton, dosadno je i isprazno kad se ponovi. Sva umetnost je apsolutno beskorisna. Stavite korisnost na prvo mesto i izgubićete je. Stavite lepotu na prvo mesto i ono što radite biće korisno zauvek.
Razgovarajući sa savremenim konceptualnim umetnikom Majklom Krejg-Martinom, Skruton opisuje kako mu je prvi susret s Mikelanđelovom Pietom promenio život, pa se pita može li neko doživeti takvo iskustvo u susretu s nekim njegovim radom ili na primer pri pogledu na Fontanu, odnosno pisoar, rad Marsela Dišapa, umetnika koji je među prvima u umetnosti počeo koristiti postojeće stvari (ready-made). Majkl Krejg-Martin objašnjava da pisoar nije zamišljen da bude lep, ali to ne znači da ne postoji nešto u vezi s njim što ne pleni maštu, jer smatra da je upravo to svrha umetničkog dela. Naime, Dišan je smatrao da je umetnost postala previše zainteresovana za tehniku, previše intelektualna i moralno korumpirana, te je pokušao reći da okosnica umetnosti počiva negde drugde.
Skruton smatra da takve ideje mogu biti zanimljive i zabavne, ali to ne opravdava njihovo prisvajanje oznake umetnosti. Svestan opasnosti takve rasprave zbog neretke tendencije u mišljenju koje ne prihvata sugestiju da postoji razlika između dobrog i lošeg ukusa, on podseća da postoje standardi lepote koji imaju čvrst temelj u ljudskoj prirodi i da ih je potrebno tražiti i ugraditi u svoje živote. Uzrok našeg gubitka vere u lepotu, po Skrutonu, možda leži u našem gubitku vere u ideale. U svemu tražimo korisnost. Usmereni smo na korisnost kao najveću vrednost. No, filozof dovodi u pitanje korist ovakve umetnosti. U čemu nam ona pomaže? Je li prikaz sveta u kojem živimo, zajedno sa svim njegovim nesavršenostima, nešto što pomaže ljudima? Je li rezultat doista umetnost?
Oskar Vajld je smatrao da su ljudima potrebne tzv. beskorisne stvari (npr. ljubav, prijateljstvo, poštovanje) čak i više od onih korisnih. No, potrošačko društvo korisnost stavlja na prvo mesto pa lepota postaje samo dodatak. Međutim, Skruton naglašava da je iskustvo pokazalo da će ono što stvorimo, uzmemo li u obzir samo korisnost, uskoro postati beskorisno. Ponovo se vraća Oskaru Vajldu koji kaže: „Sva umetnost je apsolutno beskorisna. Stavite korisnost na prvo mesto i izgubićete je. Stavite lepotu na prvo mesto i ono što radite biće korisno zauvek.”
Sruton zaključuje: „Ispada da ništa nije korisnije od beskorisnog” i dodaje: „To vidimo u tradicionalnoj arhitekturi s njenim ukrasnim detaljima. Ornamenti nas oslobađaju tiranije korisnog i zadovoljavaju našu potrebu za skladom. Na neobičan način čine da se osećamo kao kod kuće. Podsećaju nas da imamo više od praktičnih potreba. Nama ne upravljaju samo životinjski apetiti, poput jedenja i spavanja, imamo i duhovne i moralne potrebe, i ako te potrebe ostanu nezadovoljene, ostajemo i mi.”
Kao još jedan primer filozof navodi radost koju možemo osetiti držeći dijete u naručju. Jednostavno, želimo ga gledati i osetiti oduševljenje koje dolazi kao rezultat naših misli usmerenih na dete, a ne na sebe. Slično možemo doživeti slušajući predivnno muzičko delo, gledajući uzvišeni krajolik, čitajući pesmu koja sadrži bit stvari koje opisuje. U takvim iskustvima ne tražimo ništa više od toga. Znamo da je to dovoljno.
Na pitanje zašto je iskustvo lepote toliko važno, Skruton odgovara da se susret s lepotom zbog njegove živosti i neposrednosti čini kao da nije sa ovoga sveta. Od početka zapadne civilizacije pesnici i filozofi doživljavali su iskustvo lepote kao ono što nas povezuje s božanskim. Mudri ljudi su prepoznali da, osim animalnih poriva, čovek ima i duhovne potrebe. Za Platona je lepota bila put do ostvarenja tih potreba. Zato Skruton Botičelijevo Rođenje Venere povezuje s Platonovim idealom prema kojem o lepoti treba kontemplirati, a ne posedovati je. Naime, i Platon i Botičeli nam govore da pravu lepotu možemo pronaći ne samo u poželjnoj mladoj osobi, već i u ostarelom licu punom tuge i mudrosti, kao u Rembrantovim slikama, jer se lepota lica krije u životu koji izražava.
Lepota je svuda oko nas, ne smemo joj okrenuti leđa, treba učiti videti je, a kako kaže Mali princ, samo se srcem dobro vidi. Istina je da u današnjem svijetu postoji mnogo toga što nam smeta i muči nas, ali Skruton ne vidi rešenje u naglašavanju toga, već u potrazi za izlaskom iz „duhovne pustinje”. Pritom podseća da istinska umetnost nikad nije negirala poteškoće i nepravde ljudskog života. Naprotiv, ona je u stanju i u najbolnijim stvarima pronaći smisao i lepotu i tako iskupiti ljudski bol. Ima moć uieti harmoniju i red tamo gde se teško nalaze. Bez svesne potrage za lepotom ostajemo bez jednog od snažnih posticaja koji nas uzdiže na našem putu ostvarenja kao ljudskih bića. Zato je lepota važna.
(Nova Akropola)
