властиту атмосферу, али се чини да му Земља великодушно позамљује своју већ милијардама година. Нова студија открива како магнетско поље наше планете можда усмерава честице из своје атмосфере на Месечеву површину, пише Science Alert. Научнике је дуго збуњивало изненађујуће обиље елемената, посебно азота, пронађено у реголиту – финој, стеновитој прашини која прекрива Месечеву површину. Узорци које су донели астронаути мисија „Аполо” покренули су бројна питања о њиховом пореклу. Иако је соларни ветар један од могућих извора тих материја, сам по себи не може објаснити забележене колчине. Ударци сићушних метеорита такође доприносе променама на Месечевој површини, али ни то није било довољно објашњење.
Научници су раније претпостављали да је Земљина атмосфера могла бити извор само у давној прошлости, пре него што је развила своје магнетско поље. Веровало се да је то поље, једном кад се формирало, заробило већину атмосферских честица и спречило њихов бег ка Месецу. Међутим, нова студија, коју су спровели астрофизичари са Универзитета у Рочестеру, доводи у питање ту претпоставку. Они су симулирали два сценарија: модел ране Земље без магнетског поља и с јачим соларним ветром и модел модерне Земље с јаким магнетским пољем и слабијим соларним ветром. На изненађење многих, сценарио модерне Земље показао се као боље објашњење. Процес функционише тако што соларни ветар избацује набијене честице из горњих слојева атмосфере, које затим путују дуж линија магнетског поља наше планете.
Земљина магнетосфера није савршена кугла, већ је због сталног притиска соларног ветра обликована попут репа комете. Kада Месец на својој путањи прође кроз тај магнетски реп, честице из Земљине атмосфере таложе се на његовој површини. Претходне студије већ су указале на сличан механизам који би могао достављати кисеоник на Месец, стварајући услове за настанак воде, чак и рђе. Нова студија сугерише да се овај процес одвија милијардама година, што је дало довољно времена да се поменуте честице нагомилају у реголиту. Будући да се Земљина атмосфера током тог дугог раздобља драстично мењала, Месечева површина могла би чувати својеврсну временску капсулу – вредне податке о прошлости наше планете. Истраживање је објављено у часопису Nature Communications Earth & Environment.
(Илустрација Shutterstock)
(Индекс)
