Немачки истраживачи сматрају да је у доба послдњег глацијалног максиимума (LGM) становништво западне Европе потпуно изумрло. Kад је подручје поново постало настањиво, тамо су живели потомци оних који су преживели у источној Европи.
Иако се последње глацијално раздобље могло безбрижно назвати „леденим добом”, температуре су доста варирале. То је утицало на човечанство чак и у тропским крајевима, а у изразито хладној Европи промене су вероватније биле питање живота и смрти. Нови начин анализе фосилних зуба из тог доба даје назнаку како је популација европских ловаца-сакупљача варирала до појаве пољопривреде. Припадници људског рода у Европи живе јако дуго, али колико је познато модерни људи, Homo sapiensi, ту су први пут окушали срећу пре 54.000 година. Нису остали, али пре отприлике 45.000 година дошло је до трајнијег насељавања.
Свет је тада био хладнији, а биваће још хладнији све до пре отприлике 25.000 година у ономе што је познато као последњи глацијални максимум (LGM). До тог времена већина северне и већи део средње Европе били су прекривени ледницима. Међутим, доктор Ханес Ратман са Универзитета у Тибингену (Немачка) и сарадници верују да су открили како су ти зидови леда утицали на становништво јужније. Готово 20.000 година након што су модерни људи стигли на континент, тим је открио да су популације западне и источне Европе биле блиско повезане једна с другом. „Ово откриће је у складу с нашим претходним сазнањима из археолошких студија, које су идентификовале широко распрострањене сличности у каменим алатима, ловачком оружју и преносним уметнинама из различитих подручја”, рекла је коауторка студије Јудит Бајер.
Аутори то приписују отвореном степском крајолику попут модерне Украјине, где су стада сисара чинила главну залиху хране, а путовање је било лако и награђено. Услови су били хладнији него кад су се модерни људи први пут доселили у те крајеве, али у почетку су скромни падови температуре били попраћени растућом густоћом насељености. Затим су се од пре 28.000 до 14.700 година популације истока и запада разишле. Обе области су претрпеле озбиљан пад популације, губећи притом много генетске разноликости и ризикујући укрштање у сродству.
„Драстичну демографску промену вероватно су узроковале велике климатске промене: температуре су током овог раздобља пале на најниже вредности у целом горњем палеолитику и кулминирале у последњем глацијалном максимуму, времену када су ледене плоче досегле свој највећи опсег и прекриле већину северне и средње Европе”, објаснио је Ратман. С обзиром на то да се земља која није била потпуно залеђена претворила у тундру, игра се променила. Они људи који су преживели постали су изоловани у безбедним стаништима где су услови били нешто гостољубивији, онемогућени да дођу до својих најближих суседа у удаљеним долинама.
Иако се у већину тога сумњало на темељу других налаза, истраживачи су сада пронашли доказе за нешто ново. Наиме, они сматрају да је у неком тренутку око LGM-а становништво западне Европе потпуно изумрло. Kад је подручје поново постало настањиво, тамо су живели потомци оних који су преживели у источној Европи. „Археолози су дуго расправљали о утицају климатских промена и нових услова околине на демографију ловаца-сакупљача у то време. Због ограниченог броја доступних фосила и њихове често лоше молекуларне очуваности за анализу древне ДНK, било је врло тешко извући закључке о упливу климатских чинилаца на миграцију, раст популације, пад и изумирање”, додао је Ратман.
Зуби су, међутим, чвршћи од било чега другог у телу. Последично, постоји знатно више њихових остатака него било чега другог. Тимови форензичара понекад морају идентификовати жртве злочина или катастрофа према зубним картонима. Ратман и сарадници дошли су до својих закључака радећи нешто слично за континент, користећи узорке гребена и жљебова на зубима 450 људи који су живели у Европи од 47.000 до 7.000 година да утврде њихове везе. „Ове особине су наследне, што значи да их можемо користити за праћење генетских односа међу људима из леденог доба без потребе за добро очуваном древном ДНK”, истакао је Ратман.
Истраживачи су, чак, користили фотографије фосилних зуба уништених у Другом свјетском рату јер су трагови били видљиви без микроскопа. Ти подаци су затим прошли кроз алгоритам машинског учења да би се идентификовали највероватнији односи међу људима којима су зуби припадали. Аутори признају да је њихов узорак ограничен за одређена места и раздобља, остављајући простора за извесну несигурност, особито тамо где је у супротности с претходним истраживањима у којима су употребљене друге методе. Међутим, већина њихових закључака у складу је с претходним налазима темељеним на преосталој ДНK и културолошким предметима, па се надају да ће откриће више зуба додатно појачати поверење. Студија је објављена у отвореном приступу часописa Science Advances, пише IFLScience.
(Илустрација vividmaps.com)
(Kликс)
