Подводне лавине су моћни природни догађаји који се дешавају испод површине океана. Немогуће их је видети и изузетно је тешко измерити њихову јачину, што значи да мало зна како настају и на шта све могу да утичу. За сада је јасно да представљају опасност за глобалне комуникационе мреже.
Развој интернета захтевао је мрежу каблова по морском дну која се стално шири и преноси практично сав глобални саобраћај. Нова студија Кристофера Стивенсона, предавача квантитативне седиментологије на Универзитету у Ливерпулу, бави се размевањм ове појаве и потенцијалних ризика. Процењује се да широм света постоји преко 550 каблова на морском дну укупне дужине од 1,4 милиона километара – довољно да се обмота око Земље 35 пута.
Када подводна лавина покида каблове, последице могу бити распрострањене и скупе. Земљотрес Пингтунг 2006. на Тајвану их је изазвао, тако су пресекле каблове који повезују југоисточну Азију са остатком света. Највећи интернет оператор у Кини пријавио је тада губитак од 90% саобраћаја у САД а Тајван од 74 до 100% ка суседним острвима. Поправка мреже трајала је 39 дана и потрошени су милиони америчких долара. „Подводна лавина која је покидала каблове кретала се максималном брзином од 72 километра на сат. Али била је релативно малог обима у поређењу са огромним подводним лавинама које сам истраживао у Атлантику”, каже Стивенсон.
Добра вест је да постоји толико много каблова да је мало вероватно да би могла да угаси интернет широм света. Земљотрес у Пингтунгу је пример како ће чак и када се примарни путеви прекину, бар део саобраћаја моћи да иде алтернативним путем. У новом проучавању Стивенсон и сарадници су мапирали огромну подводну лавину која се догодила пре 60.000 година, а почела у водама код данашњег Марока. Достигла је брзину од 400 километара на сат, и сматра се да је друга највећа до сада документована. Истраживачи су извели детаљно топографско мапирање дна и стотина седиментних језгара. У сваком језгру су анализирали фосиле и тако утврдили време збивања.
Лавина је садржала наслаге запремине 162 кубна километра и била висока као небодер (више од 200 метара), а најмања брзина кретања износила је 54 километара на сат. Направила је ров дубок 30 метара и широк 15 километара и уништила све у распону од 400 километара. Затим се проширила заузимајући подручје величине Немачке. Научници су дошли до сазнања да је започела као мало клизиште да би постала убрзо 100 пута јача, достигавши величину много већу од копнених које обично нарасту четири до осам пута. „Сада знамо да подводне лавине могу почети као врло мале и прерасти у катастрофалне догађаје изузетне снаге. Дакле, нови увиди могу променити начин процењивања потенцијал геолошких катастрофа и навести нас да се више фокусирамо на путању лавине”, наводи Стивенсон.
Колико су чести ти догађаји зависи од од локације на планети. Кањони морског дна који започињу релативно близу ушћа река које упијајају велике количине падавина могу бити локације неколико малих лавина годишње. На другим местима удаљеним од речних токова, попут кањона Агадир, код северозападног Марока, имају само једну џиновску лавину на сваких 10.000 година. Постоји низ могућих покретача, укључујући земљотресе, плиме, тајфуне, поплаве, чак и вулканске ерупције. Наведени окидачи не гарантују да ће се она догодити, нити се односе на обим догађаја. На пример, 1755. велики земљотрес погодио је обалу Португалије и уништио велике делове Лисабона и убио десетине хиљада људи, а покренуло је малу лавину. Поређења ради, 1929. велики земљотрес код обале Њуфаундленда у Канади изазвао је огромну подводну лавину.
Стивенсон и колеге су користили детаљна истраживања морског дна и језгра седимената да реконструишу лавину која се кретала брзином од 68 километара на сат носећи мешавину камених громада, песка и блата, оја је покидала 11 каблова са морског дна на својем путу. Била је толико снажна да је изазвала цунами и усмртила животе 28 људи дуж обале. „Наше разумевање подводних лавина је у повоју, а истраживања пружају нове увиде у то где се дешавају, како функционишу и колико моћне и деструктивне могу подводне лавине бити. Ови фасцинантни догађаји подсећају на многа чуда која су и даље скривена у дубоком мору”, закључује Кристофер Стивенсон.
(РТС)
