Иако је Никола Тесла рекао да, када се наука усмери на метафизику, за десет година откриће више него од старта када је усмерена на материјално.
Kада је први пут објављено фундаментално дело Исака Њутна петог јула 1687. под називом „Математички принципи природне филозофије” у западној мисли се јавља својеврсан оптимизам у емпиријску науку. Њутн у том делу удара темеље класичне механике, показујући да је природа узрочно-последнично потпуно одређена, те да је потребно открити природне законе који су универзални и апсолутни, а на основу њих могуће доћи до старог идеала спознаје – предвиђања догађања (узрока и последице).
Тај став је први довео у питање енглески филозоф Дејвид Хјум који је сматрао да веза између узрока и последице није нужна, него да је навика оно што одређује нашу илузију да можемо да предвидимо на темељу узрока дату последицу. Тако он каже да нема никакве логичке противречности да у будућности Сунце изађе на западу, иако смо навикли да излази са истока.
Иако је Имануел Kант био велики поштовалац Њутновог дела („Kритици чистог ума” га назива генијем), ипак је први поставио идеју да стварност (ствар по себи) није таква какву видимо, него њен изглед, облик зависи од субјекта (његовим условима спознаје – a priori принципима) тј. од онога ко посматра. Тако он закључује да ми због просторно-временског ограничења, разумског и умноог не можемо схватити ствари по себи (какве јесу), него имамо посла увек са појавом тј. онако како се нама показују ствари на основу наших субјективних услова (ограничења). Тај став који износи у другој половини 18. столећа у физици није оставио трага, јер је она напредовала развијајући своје постулате на основу Њутнове механике, и апсолутно негирајући могућност да субјект утиче на стварност и метафизички корен саме природе.
Међутим, почетак 20. века доноси заокрет у физици. Ајнштајнова теорија релативности и Планкова квантна физика (посебно копенхагенска интерпрерација) показују да људи, ипак, немају апсолутно знање, те да апсолутно предвиђање догађања није могуће. Након што су открића у физици омогућила продирање у саму структуру атома убрзо се увидело да протон, неутрон и електрон нису најситније честице. У микросвету кваркови се показују као најмање честице, али и честице које се не понашају како се збивања одвијају у макросвету. Експерименти показују да не само да не можемо предвидети последицу на основу узрока, него да последица зависи од вероватноће, па и од посматрача.
Kопенхагенска интерпретација коју утемељује Нилс Бор полази од тога да је вероватноћа последица незнања, односно, немогућност да се објасни интеракција између посматрача и предмета, те да стварност зависи од посматрача што и није нова идеја која се протеже од Kанта, Хегелове феноменологије, Хусерлове трансценденталне феноменологије и слично. Субатомаска честица се, наиме, понаша тако као да је ван простора и времена, и показује да одређена акција може потенцијално изазвати више последица, а не једну, једину могућу као што то тврди класична Њутнова механика. Хајзенберг и Шредингер, такође, потврђују Борову тезу о условљености премета или појаве посматрачем и вероватноћом узрочно-последничног односа.
Ајнштајн за кога је све то било превише наводи да не може прихватити да је вјероватноћа однос природе, да не постоји ред и природни закони и да би Бог који је створио свет допустио да он није уређен и да се на неки начин коцка. На то му Бор даје оригиналан одговор да Ајнштајн не може да говори Богу шта да ради. Даље, квантна физика је доказала и такозвану повезаност међу свим електронима који су некад били повезани. Изведен је експеримент где се посматрао електрон и уочено је да промена смера електрона, који је удаљен од другог, с којим је некад био у додиру, условљава промену смера тог другог удаљеног електрона и тиме показује да су они на неки начин „телепатски” повезани. Убрзо се дало објашњење о посвемашној повезаности свих ствари неком нејасном нити (етар?/свест). А то води ка оправдању метафизичке идеје да је универзум апсолутна свест која се простире кроз целокупну материју (оно што видимо као материју) и на тај начин омогућава повезаност свих ствари, а да је сепарација бића само привид наших ограничених чула.
Наиме, занимљиво је да је Лајбниц сматрао да се свест не састоји од наjситнијих материјалних честица, него да су те најистније честице нематеријане и он их назива монадама. Монаде у себи имају бесконачно много представа (све има у себи све – исти квалитет), а како ће се оне манифестоват зависи од нивоа свести монаде (кванитета), те зато постоје апсолутно несвесне монаде (материја), полусвесне (људска душа) и апсолутна свесна монада (Бог). Монаде се може сматрати басконачним енергетским потенцијалом који је на различитој фреквенцији, и у односу на фреквенцију (ниво свести) сеиспољава на одређен начин. Није ли његова филозофија компактибилна са квантном физиком?
Поред њега ваља поменути Берклија који је познат по чувеној максими: Esse est percipi (Постојати значи бити опажен). За њега постоје само ум и идеје, а идеје постоје онда кад их ум опажа (нема материје и ствари). Међутим, он не сматра да неко дрво не постоји када га ми не опажамо, јер Бог опажа константно и нас и цео свет и све што видимо није чврсто и материјално, него су Божије идеје које ми опажамо тако како опажамо јер нам је он дао могућност да баш на тај начин опажамо. Није ли Берклијева идеја компатибилна са квантном физиком?
Постојали су бројни филозофи (Парменид, Плотин, Ибн Ареби и тако даље) чије учење је компактибилно са истраживањима у квантној физици, али те идеје су потинусте јер да би оне биле релевантне потребно је одбацити материјализам. Да би физика одбранила свој материјални темељ, физичари дају апсурдну теорију о мултиверзуму, а објашњење је ако кванти поседују све могућности неке акције у истом тренутку, онда се све то мора реализовати, а како када ми видимо само једну последицу неког узрока, а не све њих? Па на тај начин што постоји бесконачно много свемира који функционишу тако да се у сваком дешава друга могућност? У такве глупости физичари верују и то сматрају службеном верзијом квантне теорије само зато да универзум остане материјалан.
Уз признавање божанске свести као свепрожимајуће она која детерминише узрок и последицу, и признавање да и људска свест одређује последицу сасвим лагано могу се објаснити изазови квантне физике. Није ли одоговор на то признање да имамо посла са феноменима, а не са стварима по себи, те да су наша чула ограничена и основа стварности није у ономе што видимо, чујемо и тако редом него у оном ван експеримента, емпирије, нематеријално. Одговор јесте у метафизиици и квантна физика обнавља метафизички поглед на свет и јасно показује да стварност није онаква каква нам се открива и да нема узрочно-последичне апсолутности.
Да би одбацили тај поглед о детерминисаности стварности свешћу, физичари измишљају још једну апсурдност, а то је да се разликују закони у микро и макро свету? Иако је свима јасно да оно што важи за атом важи и за молекулуи комплексна једињења, а тиме оно што важи за квант по здраворазумској интерпретацији, важи и у макросвету, али под условом да када свест субјекта опази стварност она је одређује и детерминише. Физика стагнира минулих педесет година настојећи игнорисати квантну физику. Та тврдоглавост, истрајност на материјално-емпиријскком путу науке је погубна за човечанство. Иако је Никола Тесла рекао да, када се наука усмери на метафизику, за десет година откриће више него од старта када је усмерена на материјално.
Према томе, можемо закључити да квантна физика није енигма, као што се представља, него је за њено објашњење неопходно претпоставити метафизику као реалност и вратити се филозофији, „краљици науке”, јер филозофија природе (физика) без метафизике нема смисла, управо је утемељена у оно ван (изнад) емпиријске реалности – у метафизици!
(Пулсе)
