U novijoj studiji objavljenoj u časopisu Nature Molecular Psychiatry, koju su sproveli istraživači iz više instituta, u više navrata su godinama analizirani uzorci krvi oko 1.000 odraslih korisnika marihuane.
Marihuane i njen učinak postaju sve interesantniji za naučna istraživanja. Medicinska se najčešće se propisuje za ublažavanje hroničnog bola, osobito kod multiple skleroze i raka. Koristi se i kod epileptičara, a naročito kod obolelih od Dravetovog sindroma, za ublažavanje mučnine i povraćanja zbog hemoterapije i za podsticanje apetita kod bolesnika sa AIDS-om. Konačno, ona pomažr kod anksioznih poremećaja i posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).
Budući da je do nedavno bila ilegalna, još nema dovoljno studija u verzi sa dugoročnim štetnim i pozitivnim posledicama. No u novije vreme proučavanja na životinjama i ljudima sve više pokazuju da bi mogla ozbiljnije delovati na gene; drugim rečima, na epigenom, nego što se ranije mislilo. Epigenom je skup svih promena koje regulišu ekspresiju gena bez menjanja DNK. Te promene utiču na aktivnost gena – na njihovo snažnije ispoljavanje ili utišavanje, a podstaknute su uticajima okoline, primerice ishranom i načiom života. Ali takođe mogu biti nasledne.
Najčešći oblici epigenetičkih promena su metilacija DNK i modifikacija histona. Metilacija DNK podrazumeva dodavanje metilne grupe na DNK, što može rezultirati stišavanjem ekspresije gena jer metilirano područje postaje manje dostupno za transkripciju – prepisivanje genske informacije koja služi kao predložak za sintezu proteina. Drugim ričima, metilacija može utišati gene. Ona igra ključnu ulogu u sprečavanju ekspresije neželjenih gena, kao što su oni povezani s razvojem tumora.
Histoni su proteini oko kojih se obmota DNK, čime se omogućuje organizacija i regulacija ekspresije gena u ćelijama. Promene na histonima, poput acetilacije i metilacije, regulišu pristup DNK za već pomenutu transkripciju. Acetilacija obično olakšava ekspresiju gena, dok metilacija može imati različite učinke. Neka istraživanja pokazuju da kanabis može podstaći metilaciju DNK i acetilaciju histona. Na primer, pokazalo se da psihoaktivni sastojak kanabisa THC može pojačati prepisivanje određenih gena koji su povezani s neurološkim funkcijama, ponašanjem i imunološkim odgovorom. Promene u acetilaciji histona povezane s konzumacijom kanabisa, takođe, mogu biti povezane s dugoročnim učincima na neuroplastičnost mozga i pamćenje.
U novijoj studiji objavljenoj u časopisu Nature Molecular Psychiatry, koju su sproveli istraživači iz više instituta, u više navrata su godinama analizirani uzorci krvi oko 1.000 odraslih korisnika marihuane. Konkretno, fokusirali su se na promene u metilaciji DNK kod ljudi koji redovno koriste kanabis. Višestruke epigenetičke promene povezane sa upotrebom kanabisa prethodno su bile povezane s raznim procesima kao što su ćelijska proliferacija, signalizacija hormonima, infekcije, psihijatrijski poremećaji poput shizofrenije i bipolarnog poremećaja i poremećaji zavisnosti od supstanci.
Navedena studija nije dokazala da kanabis neposredno uzrokuje te promene ili da uzrokuje zdravstvene nevolje. No, rezultati su obelodanili da postoji značajna povezanost između konzumacije marihuane i promena u uzorcima na nivou metilacije DNK u genima koji su povezani s funkcijama mozga, imunološkog sistema i kardiovaskularnog zdravlja. Posebno je zanimljivo to da su promene u metilaciji DNK primećene u genima odgovornim za sintezu dopamina i serotonina, neurotransmitera koji regulišu raspoloženje, motivaciju i osećaj zadovoljstva, zbog čega se često nazivaju hormonima sreće.
Proučavanje je, isto tako, otkrilo da su promene u epigenomu primećene ne samo kod aktivnih korisnika marihuane već i kod povremenih, što sugeriše da čak i niska ili povremena izloženost marihuani može imati trajan učinak na epigenetičku regulaciju. Epigenetičke promene uzrokovane marihuanom nastaju kroz složen proces u kojem psihoaktivne tvari, poput THC, menjaju signalne puteve u ćelijama. On se veže na kanabinoidne receptore u mozgu i u perifernim tkivima, što pokreće niz biohemijskih reakcija koje mogu uticati na epigenetičke mehanizme.
Primerice, THC može stimulisati proizvodnju reaktivnih kiseonikovih jedinjenja (ROS), koja uzrokuju oksidativni stres. Ovaj stres može oštetiti DNK i aktivirati enzime poput DNK metiltransferaze (DNMT), koji dodaju metilne grupe na DNK i menjaju ekspresiju gena. Navedene epigenetičke promene mogle bi imati dalekosežne posledice na zdravlje konzumenata marihuane. Mogu biti dugotrajne i, čak, se preneti na buduće generacije, osobito ako se pojave u reproduktivnim ćelijama. Naučnici upozoravaju da je stoga potrebno sprovesti nova istraživanja da bi se bolje razumele dugoročne posledice.
Jedna od zabrinjavajućih mogla bi biti pojava kognitivnih poremećaja kod potomaka korisnika marihuane. Budući da se epigenetičke promene mogu naslediti, deca roditelja koji koriste marihuanu mogla bi biti pod povećanim rizikom od razvoja poremećaja u učenju, pažnji i ponašanju. Ovaj rizik posebno je izražen ako su one zahvatile gene koji su ključni za razvoj mozga i neuroloških funkcija. Navedena studija je, isto tako, obelodanila da marihuana može uticati na gene povezane s mentalnim zdravljem, naročito one povezane s raspoloženjem, anksioznošću i depresijom. Naime, THC menja ravnotežu neurotransmitera u mozgu, a epigenetičke promene koje uzrokuje mogu dodatno pojačati te učinke. Važno je napomenuti da epigenetičke promene mogu varirati među pojedincima, zavisno od genetskih predispozicija, okolišnih činilaca i obrazaca korišćenja marihuane.
(Ilustracija MidJourney)
(Indeks)
