Осим људи, они једини изводе ампутације, показао су екперимент немачких биолога!
Изненађујућа тактика коју мрави спроводе може да спречи да се цела колонија зарази бактеријама. Биолог Ерик Франк 11 година проучава понашање ових инсеката. Он и сарадници са Универзитета у Вирцбургу донели су мраве дрводеље са Флориде у своју лабораторију да сазнају како реагују на повреде. Већина врста мрава третира повређени или одсечени уд друга тако што га премаже антимикробном смесом. Али црвенкасто-браон дрводеље имају другачији приступ: одгризли су остатак уда и успешно га ампутирали, пише РТС.
Друге животиње, као гуштери, одбацују сопствене удове да избегну грабивце, али Франк каже да је ово први случај да инсект одсече ногу сроднику из гнезда да би му спасао живот. Једина друга врста која то чини су људи. „Уопште нисам веровао у ово јер је било супротно очекивањима. Четири пута смо поновили експеримент пре него што смо га прихватили”, изјавио је немачки научник. Ентомолози су, иначе, и раније приметили да поједини мрави транспортују своје повређене другове до гнезда где их збрињавају.
Већина врста мрава има жлезде које луче антимикробна једињења да спрече гљивичне и бактеријске инфекције које обично улазе у њихова тела кроз ране. Али флоридски мрав дрводеља (цампонотус флориданус), центиметар дугачак инсект пореклом из јужних Сједињених Држава, изгубио је ту жлезду током еволуције. Да би схватио како се врста брине о себи, Франкови сарадници су исекли ноге мравима и изложио рану псеудомонас аеругиноса, бактерији која се обично налази у земљишту. Једне су оставио у изолацији, а друге вратили у гнездо.
Мравима који су се вратили у гнездо брзо су пришли један или два другара, који су изгризли ногу изнад и потпуно је ампутирали. Деведесет посто мрава после ове операције је преживело. Насупрот томе, само 40% оних који су остали сами.
Микромаказама, истраживачи су такође повредили ноге мрава ниже, на тибији. Овог пута други инсекти нису ампутирали удове својим повређеним сродницима из гнезда; уместо тога једноставно су лизали рану да језиком уклоне бактерије. Деведесет одсто изолованих мрава је умрло, док је 75 одсто оних који су се вратили у гнездо преживело.
Микроскопом високе резолуције уочено је да нога мрава са Флориде има неколико мишића који ометају циркулацију хемолимфе (верзија крви инсеката), спречавајући бактерије да брзо уђу у тело. Kао резултат тога, постоји већа вероватноћа да ће мрави ампутирати повређене удове, јер имају времена за извођење ове процедуре, објашњава Данијел Kронауер, стручњак за биологију мрава на Универзитету Рокфелер, који није био укључен у истраживање. Тибија, насупрот томе, има мање мишића за заустављање хемолимфе, чинећи циркулацију бржом и омогућујући бактеријама да брже уђу. То значи да се повреде тибије морају брже лечити, наглашава Kронауер.
Желећи да сазнају да ли су ампутације након рана на тибије једнако ефикасне у заустављању инфекција као и оне након рана бедрене кости, немачки истраживачи су ампутирали ноге мравима. Анализа ДНK у телима инсеката открила је да су ампутације након рана на горњем делу ноге, ближе телу, заиста зауставиле бактеријске инфекције у траговима, док ампутације након рана код тибије нису. Супротно ономе што су научници веровали, ампутације тибије нису побољшале опстанак, а то је оно што мрави „изгледа знају”, наглашава Ерик Франк.
Kа и њихова хијерархијска друштвена структура, ампутација је још један од изненађујућих начина на који су мрави развили софистицирано понашање веома слично људима тумачи Данијел Kронауер: „То је као да извлачите повређене војнике са бојног поља, а затим их лечите”. „Ови налази могу да промене људску перцепцију мрава”, сматра Kристофер Пул, биолог са Универзитета у Оксфорду, који није био укључен у проучавање. „Они нису само војници који раде само за краљицу, само да би били замењени или одбачени у ма којем тренутку, они иду до краја да помогну једни другима.”
(Илустрација Pixabay/ap301805)
(Н1)
