K патуљци – бројнији, постојанији и стрпљивији домаћини – полако преузимају примат у потрази за одговором на питање: Јесмо ли сами
У астробиологији се све чешће поставља питање: шта ако смо, тражећи идеалне услове (ни превише топло, ни превише хладно), деценијама посматрали погрешне кандидате? На 247. састанку Америчког астрономског друштва (ААS) у Финиксу представљено је истраживање које би могло из корена да промени мапу потенцијално насељених светова. Себастијан Kараско-Гаксиола, истраживач са Државног универзитета Џорџија, открио је да би прави космички инкубатори могли бити знатно скромнији, али постојанији суседи – звезде познате као K патуљци или, како их астрономи описују, наранџасти патуљци. Један од најснажнијих аргумената за фокусирање на ове звезде јесте проста, али неумољива статистика. K патуљци су, упркос својем дискретнијем сјају, двоструко бројнији од звезда сличних Сунцу у нашем непосредном галактичком окружењу.
Ови тихи суседипредстављају праву популациону већину. Док трагамо за ретким копијама нашег Сунца, универзум нуди двоструко више шанси за успех око K патуљака. Због своје бројности они драматично повећавају вероватноћу проналажења стеновитих планета у насељивим зонама, делујући као стабилна, спора сидра која држе галаксију на окупу док грозничаво претражујемо небо. Наранџасти патуљци у астрономији су звезде спектралног типа K на главном низу (ознака K V). По својим особинама налазе се између жутих патуљака попут Сунца (тип G) и црвених патуљака (тип М).
Спектрални тип: K (K0–K9.
Температура површине: приближно 3.900–5.200 K.
Боја: наранџаста до наранџасто-жута.Маса: око 0,5–0,8 маса Сунца.
Сјај (луминозност): око 6–40% Сунчевог.
Животни век: од 15 до 30+ милијарди година.
За поређење, Сунце (тип G2 V) има температуру око 5.778 K и животни век од ~10 милијарди година. Наранџасти патуљци сагоревају гориво спорије, па живе знатно дуже. Највећа предност K патуљака није у њиховој топлоти, већ у невероватној дуговечности. Животу на Земљи нису били потребни милиони, већ милијарде година стабилности да од простих молекула еволуира до сложене интелигенције. Док ће Сунце потрошити своје нуклеарно гориво за око 10 милијарди година, наранџасти патуљци горе знатно спорије, пружајући планетама еоне мира. Себастијан Kараско-Гаксиола истиче кључну карактеристику: „Ове звезде, познате као K патуљци, уобичајене су у свемиру и пружају дугорочно, стабилно окружење за своје планетарне пратиоце”. Управо је то време кључни ресурс. K патуљци омогућавају биолошку успореност; они су космичке лабораторије у којима еволуција не мора да жури, већ има десетине милијарди година да експериментише са животом.
Да би заиста разумели ове звезде, научници су спровели монументалну анкету над више од 2.100 K патуљака који се налазе у кругу од 40 парсека (око 130 светлосних година) од нас. Ово истраживање није оставило ниједан део неба неистраженим, користећи комплементарну снагу обе хемисфере.Kоришћена су два кључна инструмента: високорезолуцијски спектрограф CHIRON на телескопу SMARTS у Чилеу и спектрограф TRES на телескопу Тилингаст у Аризони. Астрономкиња Олисон Биерила из Харвард-Смитсонијен центра за астрофизику објашњава важност ове синергије: „Снага поседовања два телескопа на супротним хемисферама је у томе што пружа приступ свим K патуљцима широм целог неба”.
овој студији астрономи нису мерили само пуки сјај. Њихов циљ био је да створе прецизан профил сваке звезде, анализирајући факторе који су критични за опстанак атмосфере и воде на потенцијалним планетама:
Температура и старост: Kључни за одређивање енергетске стабилности система.
Брзина ротације и магнетна поља: Ови параметри говоре о нивоу опасне радијације којој би планете могле бити изложене.
Kретање кроз свемир: Овај податак открива звездано порекло и старост система. Анализом кретања научници могу наслутити металност звезде – односно, да ли потиче из дела галаксије богатог елементима неопходним за изградњу стеновитих планета и самог живота.
Истраживање није само каталог података; то је мапа за будуће генерације истраживача. Идентификовани K патуљци постају примарне мете потраге за биосигнатурама, а једног дана можда и за прве међузвездане сонде. Професор Тод Хенри, ментор истраживања, види овај рад као темељ за далеку будућност човечанства: „Анкета ће бити темељ за проучавање оближњих звезда у деценијама које долазе. Ове звезде и њихове планете биће дестинације за истраживања свемирским летелицама у далекој будућности свемирских путовања”. Деценијама смо веровали да је наше Сунце врхунац космичке гостољубивости. Ипак, наука нас поново учи да се права чуда често крију у ономе што је на први поглед неупадљиво. Наранџасти патуљци – бројнији, постојанији и стрпљивији домаћини – полако преузимају примат у потрази за одговором на питање: Јесмо ли сами?
(Астрономски мафазин)
