Rezultati pokazuju da se slani rastvori mogu pojaviti tokom kratkog perioda u kasnu zimu i rano proleće.
Nedavna istraživanja sugerišu da Mars, planeta za koju se dugo smatralo da je previše hladna i suva za tečnu vodu, može povremeno imati slane rastvore. Ova otkrića, zasnovana na analizi meteoroloških podataka i kompjuterskom modeliranju, otvaraju nova pitanja o potencijalnoj nastanjivosti u prošlosti i usmeravaju buduće misije u potrazi za znacima života. Iako ove kratkotrajne pojave vode verovatno nisu dovoljne za održavanje ljudskog života, mogle su podržati otporne oblike života u marsovskoj prošlosti.
Studija Vinsenta Ćevriera sa Univerziteta u Arkanzasu, objavljena u časopisu Nature Communications Earth and Enviroment, koristi meteorološke podatke sa lokacije sletanja „vikinga 2” kombinovane sa kompjuterskim modeliranjem. Cilj je bio utvrditi da li se slani rastvori mogu formirati na na susednoj planeti. Rezultati pokazuju da se slani rastvori mogu pojaviti tokom kratkog perioda u kasnu zimu i rano proleće, usled topljenja. Ovo osporava pretpostavku da je Mars potpuno lišen tečne vode na površini i sugeriše da se slični procesi mogu javiti u drugim regionima sa mrazom, posebno na srednjim i visokim geografskim širinama.
Podaci sa „vikinga 2”, što je sleteo 1976. godine, korišćeni su jer je to bila jedina misija koja je jasno posmatrala, identifikovala i karakterisala mraz na Marsu. Topljenje mraza predstavlja najbolju šansu za pronalaženje tečnih slanih rastvora. Međutim, mraz na Marsu teži brzoj sublimaciji, što znači da prelazi iz čvrstog u gasovito stanje bez zadržavanja u tečnom stanju, zbog jedinstvenih atmosferskih uslova.
Analizom podataka „vikinga 2” i Marsove baze klimatskih merenja, Čevrier je utvrdio da postoji kratak vremenski prozor u kasnu zimu i rano proleće kada su uslovi pogodni za formiranje slanih rastvora. Konkretno, od jednog marsovskog meseca (približno dva zemaljska meseca) gde su uslovi bili idealni u dve tačke tokom dana: otprilike rano ujutru i kasno popodne.
Na Marsu postoji obilje soli, a dotični naučnik je dugo spekulisao da bi perhlorati bili najperspektivnije soli za formiranje slanih rastvora, jer imaju izuzetno niske eutektičke temperature (tačka topljenja mešavine soli i vode). Kalcijum perhloratni rastvor se stvrdnjava na minus 75 stepeni Celzijusa, dok je prosečna površinska temperatura Marsa minus 50 stepeni Celzijusa na ekvatoru, što sugeriše da bi mogla postojati zona gde bi kalcijum perhloratni rastvor mogao ostati tečan.
Modeliranje zasnovano na poznatim podacima potvrdilo je da dva puta dnevno tokom mesec dana u kasnu zimu i rano proleće postoji savršen prozor u kojem se mogu formirati kalcijum perhloratni rastvori, jer se temperatura kreće oko idealne tačke od minus 75 Celzijusa. U drugim delovima dana je ili previše toplo ili previše hladno. Iako movi nalazi nisu konačan dokaz postojanja slanih rastvora, oni snažno ukazuju na njihovo postojanje u malim količinama na ponavljajućoj osnovi. Čak i ako bi postojali direktni dokazi o kalcijum perhloratnom rastvoru detektovanom od strane prošlih ili budućih lendera, to ne bi bile velike količine.
Kalcijum perhlorat čini samo oko 1% marsovskog regolita, a mraz koji se formira je izuzetno tanak – daleko manje od milimetra debljine. Stoga je malo verovatno da će se generisati mnogo vode, svakako ne dovoljno za održavanje ljudskog života. Međutim, to ne znači da planeta nije mogla podržati život prilagođen mnogo hladnijim i suvljim. Čevrier je ohrabren saznanjem da bi se slani rastvori formirali pod utvrđenim uslovima i raduje se daljoj potvrdi. U zaključku svojeg naučnog rada napominje: „Snažna korelacija između formiranja slanih rastvora i sezonskih ciklusa mraza ističe specifične periode kada je najverovatnija prolazna aktivnost vode, što bi moglo voditi planiranje budućih astrobioloških istraživanja. Robotski lenderi opremljeni higrometrima [za merenje sadržaja vlage u vazduhu] i hemijskim senzorima mogli bi ciljati ove sezonske prozore da direktno detektuju formiranje slanih rastvora i ograničili vremenske okvire tokom kojih ove tečnosti opstaju”.
(Astronomski magazin)
