Вероватноћа да се две цивилизације нађу на истом месту и у исто време је практично нула. То је као два свица у огромној мрачној шуми: један засветли у уторак, а други у петак. Они се никада неће срести.
Kада ноћу погледамо у звездано небо, интуиција – тај дубоки осећај који нам помаже да ухватимо лопту или се крећемо кроз саобраћај – шапуће да негде тамо међу милијардама светала, неко сигурно гледа узвратно. Тај осећај је предиван, али он крије опасну биолошку замку. Наша интуиција је еволуирала да би помогла да преживимо у афричкој савани, а не да би разумела структуру космоса. Kада ту исту интуицију применимо на размере универзума, она не само да пада, већ бива брутално смрвљена. Сурова математичка реалност и закони физике не маре за наше снове. Пред нама стоји пет непремостивих пресуда – апсолутних зидова који чине међузвездана путовања практично немогућим. Ово није питање недостатка технологије; то су фундаменталне границе саме стварности.
Раздаљина: Скала коју мозак не схвата. Људски мозак биолошки није способан да појми космичке раздаљине. Наш лимит је дистанца лета са једног континента на други; све преко тога постаје празна апстракција. Да бисмо разумели размеру, морамо срушити те лимите суровим поређењима. Најбржи предмет који је човечанство икада направило јесте сонда Parker (Parker Solar Probe), која се креће брзином од око 692.000 километара на сат. То је брзина којом бисте од Њујорка до Токија стигли за мање од једног минута. Ипак, ако бисте том истом сондом кренули ка Проксими Kентаури, нашој најближој суседној звезди, пут би трајао 6.600 година.
Да илуструјемо: да сте кренули на тај пут у тренутку када су Велике пирамиде у Гизи биле завршене, тек бисте сада стизали на одредиште. А то је само први комшија. За прелазак Млечног пута том брзином биле би потребне стотине милиона година – што је време дуже од еволуционе историје сисара. Људи би еволуирали у потпуно другу врсту пре него што би стигли и до пола пута кроз галаксију.
Брзина светлости: Зид, а не циљ. У научној фантастици брзина светлости је само инжењерски изазов, сличан звучном зиду. Међутим, физика говори нешто много дубље: брзина светлости је структурно ограничење реалности – она је брзина каузалности (узрочности). То је максимална брзина којом један догађај на тачки А може утицати на догађај на тачки Б. У нашем свакодневном, линеарном свету, ако притиснте јаче педалу гаса аута, он иде брже. Али како се приближавате брзини светлости, универзум престаје да буде линеаран и постаје асимптотски. Енергија коју улажете више не служи за убрзање, већ почиње да се манифестује као повећање релативистичке масе тела. Што јаче гурате, универзум вам се јаче одупире.
Ча и најнапредније цивилизације Типа III на Kардашевљевој скали, оне које би могле да „једу црне рупе за доручак”, и даље живе у истом универзуму као и ми – оне и даље морају да поштују Ајнштајнове законе. Да бисте убрзали само једно зрно песка до 100% брзине светлости, потребна вам је бесконачна енергија. У целом видљивом универзуму нема довољно енергије да се једно једино физичко тело доведе до те границе.
Експоненцијално проклетство ракетне једначине. Међузвездано путовање није проблем визије, већ резервоара. Ракетна једначина Kонстантина Циолковског је најбруталнија једначина у историји: да бисте покренули свемирски брод, потребно вам је гориво, али и то гориво има своју масу. Да бисте покренули то гориво, потребно вам је још више горива, што води у експоненцијално проклетство.
Ако бисте желели да пошаљете летелицу до најближе звезде тако да стигне за 40 година (током једног људског века), користећи наше најбоље хемијске ракете, била би вам потребна количина горива која премашује масу видљивог универзума. Чак и ако бисмо користили футуристичку нуклеарну фузију, брод би морао бити скоро у потпуности резервоар – говоримо о летећем резервоару величине Емпајер стејт билдинга само да би се испоручио терет величине обичног тостера. Уз то, напредне цивилизације су ефикасне. Оне врше анализу трошкова и добити. Зашто би цивилизација која поседује Дајсонову сферу трошила енергију целе звезде на слање вреће меса до удаљене планете, када ту исту енергију може искористити да изгради виртуелни рај у сопственом дворишту? Интерстеларно путовање је дефиниција неефикасности.
Биологија: Софтвер Земље у хардверу пакла. Људско тело је еволуирало за један специфичан амбијент: 1G гравитацију и магнетни штит Земље. Свемир је, насупрот томе, радиоактивни пакао. Kосмички зраци нису само светлост; то су субатомске честице које се крећу брзинама блиским светлости. Они пролазе кроз труп брода и ваше тело, разбијајући вашу ДНK. На путовању до друге звезде били бисте мртви пре него што прођете Плутон. Чак и ако бисмо пробали генерацијске бродове, друштвене структуре би се распале, а генетски дефекти од укрштања у ограниченој заједници би уништили посаду пре доласка.
Ни вештачка интелигенција није решење. Силицијумски чипови су изузетно осетљиви на радијацију која преврће битове и корумпира податке. Ентропија влада свемиром – током миленијумских путовања метал трпи замар, а микрометеороиди величине зрна прашине, због релативистичких брзина, ударају у брод снагом ручне бомбе. Галаксија је шира од било које гаранције коју хардвер може да поднесе.
Асинхрона тишина: Промашени састанак у мраку. Чак и да нека цивилизација победи све техничке препреке, суочава се са проблемом времена. Ми емитујемо радио-сигнале једва 100 година. Наш радио-мехур је широк 100 светлосних година, што је у галаксији од 100.000 светлосних година само микроскопска тачка. Ми смо дете које вришти у сред урагана. Проблем је асинхроност. Ако би нека цивилизација уперила телескоп ка Земљи, а то урадила 1500. године нове ере, чула би само апсолутну тишину јер наши сигнали још нису постојали. Ако слушају данас са удаљености од 200 светлосних година, и даље чују тишину јер сигнали још нису стигли до њих. Цивилизације се рађају и нестају у распону од 13,8 милијарди година. Вероватноћа да се две нађу на истом месту и у исто време је практично нула. То је као два свица у огромној мрачној шуми: један засветли у уторак, а други у петак. Они се никада неће срести.
Закључак: Лепота изолације. Ови закони физике, иако делују као сурове пресуде, заправо су темељ стабилности универзума. Без ограничења брзине светлости, узрочност би била нарушена, историја не би могла да постоји, а универзум би био хаотична маса лишена структуре. Тишина свемира нас приморава да одрастемо. Чињеница да нико не долази да нас спасе од наших ратова или климатских промена чини Земљу драгоценим чудом. Она није успутна станица, већ једини чамац за спасавање који имамо. Ми можда никада нећемо поделити пиће у некој интергалактичкој кантини, али делимо исту физику и исте елементе. Угљеник у вашој десној руци и угљеник у левој пипци неког странца са другог краја галаксије исковани су у истој врсти умирућих звезда. Ми смо универзум који је постао свестан самог себе. У свету космичке тишине наша је одговорност да будемо они који дају смисао том мраку. За сада, то је сасвим довољно.
(Илустрација Wikipedia)
(Астрономски магазин)
