Мој избор пада на Дејвида Бома. Он је слиједио свој инстинкт који му је говорио да научник мора бити налик поети или умјетнику. Формулисање научне теорије, као покушај финализације, па макар и привремене, неког сегмента реалности, неизбјежно је посвета догми механизма. Зато Бом није марио за теорије него је сматрао да је научна креативност суптилна игра између људског ума, као сегмента реалности, и реалности саме – хераклитовске ријеке која нас, и све остале створове, носи у будућност. Наука је за Бома била ближа умјетности него финалитету механике, зато што природа није механички него естетски систем.
Предраг Слијепчевић
(Илустрација Pixabay)
Visited 483 times, 1 visit(s) today
